„Haški tribunal nas je samo svađao“

„Haški tribunal nas je samo svađao“

pescanik_ffMinistar u vladi Srbije Aleksandar Vulin čestitao je građanima Novu godinu intervjuom upečatljivog naslova „I Seks pistolsi i Zorica Brunclik“ objavljenom na internet portalu Sputnjik, u kojem između ostalog pominje Haški tribunal. Javnost Srbije malo zna o radu tog međunarodnog suda, a kada se na to nalepi niz neistina, uz poslovično teško uhvatljivi tok misli ministra Vulina – rezultat je dodatno zamagljivanje ionako mutne slike o ratovima na području bivše Jugoslavije, i ulozi Srbije u njima.

„Haški tribunal nas je samo svađao“, izjavio je u intervjuu Vulin i to je istina. Ostalo što je izgovorio je neka vrsta objašnjenja kako smo uspeli da nas, kako je rekao, „svaka haška presuda, oslobađanje i kazna“ dodatno posvađaju. Reč je o pogrešnoj interpretaciji nalaza međunarodnog suda, namerno ili slučajno, svejedno je.

Odgovarajući na zamerke zato što je nedavno na niškom aerodromu bio deo najviše državne delegacije koja je dočekala generala Vladimira Lazarevića, ministar je rekao da je bivši komandant Prištinskog korpusa „izdržao kaznu, a u svakom pravu na svetu kad izdržite kaznu, vi ste slobodan čovek“. Svakako ste slobodan čovek, ali ste i dalje zločinac. Niko ne prigovara Vulinu i njegovim saradnicima iz vlade što su dopustili da se osuđeni general nakon izdržane kazne vrati kući, već zato što su ga – iako znaju ili bi trebalo da znaju da je osuđen za najteže ratne zločine nad civilnim stanovništvom – uz pompu i uvažavanje dočekali kao narodnog heroja.

Sledeći deo Vulinovog odgovora novinarki Sputnjika zaslužuje da bude citiran u celosti: „Šta god ja mislio o Haškom tribunalu, a mislim loše i ne mislim da su njegove presude utemeljene na pravu a ne na politici, i ne mogu da razumem da general Lazarević ne može da se vrati svojoj državi, narodu i porodici, a Ramuš Haradinaj može da postane premijer, kao što Naser Orić može da bude slobodan čovek i važan politički faktor u BiH, a general Lazarević ne može da stisne ruku nekome na aerodromu“. Čemu služi ovakva izjava?

Zaista, šta je pisac hteo da kaže? Da o Haškom tribunalu misli loše nije bilo potrebe da naglašava, to znamo odavno. Ako misli da su neke presude utemeljene na politici, a ne na pravu, mogao je da kaže na koje misli. Ili da o tome – ne mora na Sputnjiku, može i na prikladnijem mestu – otvori raspravu i ponudi dokaze. U tom kontekstu, dalo bi se razgovarati pre svega o dve žalbene presude – hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, kao i bivšem načelniku Generalštaba VJ Momčilu Perišiću. Ali to su konkretne problematične odluke, a ne celokupan rad Haškog tribunala.

Dalje, ko kaže da general Lazarević ne može da se vrati državi, narodu i porodici? Još jednom – on je osuđeni ratni zločinac i njegov dolazak nije smeo biti propraćen narodnim i državnim veseljem, ali nakon izdržane kazne on može da ide gde god hoće, slobodan je čovek. Potpuno je nejasno kako je Vulin u celu priču uklopio Haradinaja i Orića. Haradinaj, naime, nije postao premijer nakon oslobađajuće presude već je sa tog mesta otišao u Hag, a biće i da Orić nije toliko važan politički faktor u BiH, jer je tamo optužen za ratne zločine i čeka suđenje. Druga stvar, Haradinaj i Orić su, za razliku od Lazarevića, u Hagu oslobođeni, a kako je do toga došlo pitanje je, između ostalih, i za vlasti Srbije i Republike Srpske koje su mogle i morale biti, a nisu, od pomoći tužiocima tako što bi dostavile kvalitetne a ne isprazne dokaze. Srpski svedoci su, naime, na oba suđenja bili od male ili nikakve pomoći optužbi, a obimna dokumentacija koji su, recimo, vlasti Srbije dostavile Tribunalu za potrebe suđenja komandantima OVK svodi se na iznuđene (ucenama i fizičkim nasiljem) izjave od Albanaca uhapšenih tokom 1998.

Odmah zatim Vulin kaže da mu je „drago što se (Jovica) Stanišić i (Franko) Simatović vraćaju, što je (Vojislav) Šešelj u Srbiji“, a biće srećan „kad se svi Srbi iz Haškog tribunala budu vratili u svoju zemlju“. Zbog čega onda Vulina ne čini srećnim što su se i Haradinaj i Orić vratili? Samo zato što nisu Srbi? I da li je isto tako srećan kada žrtve zločina nisu Srbi nego neki drugi?

Drago mu je, dakle, što se Stanišić i Simatović vraćaju, ali mu je žao što im je „promenjena presuda nakon što je proglašena pravosnažnom“. Vulin nije pravnik niti ministar pravde, ali bi svejedno morao da ima elementarna znanja o stvarima o kojima javno govori. Oslobađajuća presuda bivšim šefovima Državne bezbednosti Srbije u Hagu nikada nije postala pravosnažna; reč je o prvostepenoj presudi. Pravosnažna, odnosno konačna, mogla je postati nedavno izrečena žalbena presuda, ali je Žalbeno veće odlučilo da predmet vrati na početak. Prema tome, sada čekamo novi početak suđenja, potom prvostepenu, a zatim žalbenu, ovog puta valjda i konačnu, presudu.

Takoće je sasvim netačno kada Vulin kritikuje Haški tribunal i Međunarodni sud u Hagu (verovatno misli na Međunarodni sud pravde) zato što su „priznali da je Oluja ratni zločin, ali da za njega niko nije odgovoran“. Naime, Haški tribunal je u onoj problematičnoj žalbenoj presudi zaključio da nisu krivi generali kojima je suđeno, a ne da „niko nije kriv“. U nalazima oba suda koje Vulin pominje (prvostepenoj Haškog tribunala i onoj po obostranim tužbama za genocid Srbije i Hrvatske Međunarodnog suda pravde) ima dovoljno elemenata da Srbija u bilateralnim kontaktima sa predstavnicima Hrvatske ili na drugim mestima pokrene pitanje (ne)procesuiranja odgovornih za zločine počinjene za vreme i nakon operacije Oluja. To se, međutim, ne čini jer je na delu neka vrsta srpsko-hrvatskog konsenzusa o fingiranju suđenja za ratne zločine, pa je nemoguće onog drugog optužiti za nešto što i sam (ne) činiš. Zato je zgodno prigovor izneti jedino u Sputnjiku.

Teško je shvatiti i kome se Vulin suprotstavlja kada kaže da „postoje ljudi tamo koji misle da rad Haškog tribunala treba produžiti dok oni ne odu u penziju“. Sudbina tog međunarodnog tela odavno je poznata – njeove ingerencije se prepuštaju novouspostavljenom Mehanizmu za međunarodne krivične sudove (za bivšu Jugoslaviju i Ruandu), gde će se odvijati i suđenje Stanišiću i Simatoviću. A penziju, ko zasluži.

Konačno, Aleksandar Vulin se vajka da mu „deo javnosti prebacuje što postoji“ i još dodaje: „Da ne postojim, možda bi mi prebacivali što sam postojao“. Biće da je i tu u pitanju veliki nesporazum. Niko mu ne prebacuje što postoji – takvih ljudi ima svuda – već je deo javnosti nezadovoljan time što neko poput njega „postoji“ na mestu ministra u vladi Republike Srbije.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik

Share