Na tragu osumnjičenih za zločine na području Đakovice

Oni koji su preživeli masovna ubistva u kosovskim selima na području Đakovice 1999. godine nadaju se da su bliže pravdi, pošto je Interpol raspisao poternice za 17 bivših pripadnika srpskih snaga.

Gjoke Sokoli iz sela Meja čistom srećom je preživeo jedan od najtežih zločina za vreme rata na Kosovu.

Iako je bio rat, Sokoli nije napustio svoje dnevne obaveze. Oko sedam sati ujutru 27. aprila 1999. godine izašao je iz kuće i otišao na posao u obližnju Đakovicu. To je bio poslednji put kada je svoja tri brata i sinovca video žive. Samo sat vremena pošto je otišao, njih su ubile srpske snage koje su tog jutra opkolile malo katoličko selo Meja, severozapadno od Đakovice.

Tada je ubijeno više od 300 kosovskih Albanaca starih između 14 i 60 godina.

“Mučili su ih ispred naše majke”, priča Sokoli. Ostali seljani su proterani.

Čim je čuo da je selo napadnuto, Sokoli je krenuo da se nađe sa porodicom. Oni su već bili u izbegličkoj koloni sa hiljadama Albanaca, proteranih iz sela između Đakovice i Junika, oblasti poznate kao Reka Keć. Međutim, čim je došao do porodice, srpske snage koje su pratile izbeglice primorale su ga da izađe iz kolone i stavili mu lisice.

Oboren je na zemlju i policija je otvorila vatru u njegovom pravcu.

“Sačekao sam nekoliko sekundi, opružio se i shvatio da me nije pogodio nijedan metak”, priča Sokoli za BIRN.

Seća se kako je tu ostao da leži još četiri sata. Nije se usuđivao da se pomeri, jer su srpske snage još bile tu. Na kraju mu je jedan stariji čobanin skinuo lisice i Sokoli se sakrio u jednom stanu u Đakovici.

Majku je ponovo sreo tek u julu 1999. godine, pošto se vratila iz izbegličkog kampa u Albaniji, kada se rat završio. Ostaci tela njegove braće pronađeni su dve godine kasnije u masovnoj grobnici u centru za obuku policije u Batajnici kod Beograda.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju osudio je šest visokih srpskih zvaničnika za zločine u Meji i susednim selima, a Interpol je prošle nedelje izdao crvene poternice za 17 bivših pripadnika Vojske Jugoslavije zbog sprovođenja naredbi za napad. Među njima je i poslanik Srpske napredne stranke Momir Stojanović.

Crvene poternice, najbliže međunarodnoj poternici, raspisane su kao rezultat dvogodišnje istrage Euleksa o tome šta se u selima Meja, Korenica, Orize i drugim selima u oblasti Reka Keć dogodilo 27. i 28. aprila 1999.

“Dobro je da je to pokrenuto, jer će to biti olakšanje za narod”, rekao je Sokoli.

Operacija iz osvete

Prema presudama Haškog tribunala, napad na sela bio je deo šire operacije vojske i policije, koja je u vojnim dokumentima nazvana operacija Reka.

“U presudi Haškog tribunala u slučaju ‘kosovska šestorka’ navedene su sve jedinice koje su učestvovale, to je 549. motorizovana brigada, PJP, 52. bataljon vojne policije koji je bio direktno podređen Prištinskom korpusu i Momiru Stojanoviću kao načelniku uprave bezbednosti, 125. motorizovana brigada na čijem je čelu bio Dragan Živanović”, rekla je za BIRN direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović.

Stojanović, koji je među 17 osoba na poternici Interpola, trenutno je predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti. On je sa napadima iz aprila 1999. godine prvi put povezan za vreme suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu.

Prema rečima Nike Peraja, bivšeg kapetana Vojske Jugoslavije, koji je kao insajder svedočio na suđenju Miloševiću, Stojanović je bio među onima koji su svojim podređanima izdali naredbu da na području Đakovice izvedu operaciju etničkog čišćenja.

Peraj, koji sada živi na Kosovu, kaže da je Stojanović, njegov nekada dobar prijatelj iz vojske, naredio ubistva u znak osvete, pošto su pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova 22. aprila 1999. godine iz zasede u centru Meje ubili petoricu srpskih policajaca.

Peraj kaže da je prisustvovao sastanku na kome je Stojanović rekao da treba “eliminisati najmanje sto glava i spaliti sve kuće” kao kaznu za napad.

Stojanović, sada poslanik vladajuće Srpske napredne stranke, odbacio je optužbe navodeći da poternica ima za cilj da zaplaši Srbe da se ne vrate na Kosovo.

Prema Peraju, pored Stojanovića, sastanku na kome je dato naređenje za operaciju Reka, prisustvovao je i Nikola Momčilović, bivši načelnik Vojnog odseka u Đakovici, koji je takođe na poternici Interpola.

“Selo Meja opkoljeno je dan ranije. Normalno, postojala su naređenja za ovu akciju i naravno urađeno je sve kao što je naređeno”, rekao je Peraj za BIRN.

Na suđenjima pred Haškim tribunalom za ratne zločine na Kosovu otkriven je i tajni vojni dokument, koga je potpisao general Dragan Živanović. U dokumentu se kaže da je operacija Reka, u kojoj su učestvovale njegove jedinice, “uspešno” završena 28. aprila, a da je poginuo samo jedan od njegovih vojnika.

Peraj i drugi zaštićeni svedoci u Hagu identifikovali su većinu od 17 osoba na poternici Interpola. Neki od njih spominju se i u izveštaju Hjuman rajts voča iz 2001. godine. Tri svedoka su rekla Hjuman rajts voču da su Milutina Novakovića, zvanog Stari, koji je u to vreme bio policajac, videli na punktu u blizini sela 27. aprila kada su se desila ubistva. Hjuman rajts voč je dobio informacije da je tamo bio i njegov brat Miladin.

Utočište u Srbiji?

Interpol je na zahtev Misije UN na Kosovu izdao crvene poternice pre nedelju dana, a do sada je uhapšena samo jedna osoba.

Bivši srpski rezervista Miraš Gegović (68) uhapšen je 19. februara u Podgorici. Njemu je određen ekstradicioni pritvor od 30 dana, ali kako ima ozbiljnih zdravstvenih problema, trenutno se nalazi u zatvorskoj bolnici u Podgorici.

Ostalih 16 osoba sa poternice Interpola nalaze se u Srbiji. Njih od ekstradicije štiti srpski ustav.

U srpskoj policiji rekli su za BIRN da, iako postoji potpisan sporazum sa Interpolom, ustav nalaže policiji da drugim zemljama ne izručuje svoje državljane zbog optužbi za ratne zločine.

U slučaju osumnjičenih za ratne zločine u Đakovici, prema informacijama policije, situacija je još komplikovanija, jer “Srbija ne priznaje Kosovo, iako sarađuje sa Euleksom i UNMIK-om u različitim oblastima”.

Osumnjičeni bi, međutim, mogli da budu uhapšeni ukoliko pokušaju da napuste Srbiju.

“Svaka zemlja koja sarađuje sa Interpolom može da izvrši hapšenje, dok vlasti te zemlje prave dodatne procene o izručenju, kao u slučaju Crne Gore”, naveo je izvor iz policije.

Ključni svedok Nike Peraj i dalje je skeptičan i plaši se da postupak može trajati godinama.

“Zašto ovi ljudi nisu uhapšeni? Zašto im se daje vreme da pobegnu ili da utiču na svedoke? Treba ih uhapisiti i početi suđenje”, rekao je on.

Komentarišući Interpolove crvene poternice, srpski premijer Aleksandar Vučić izjavio je da lično ne veruje da je član njegove stranke Momir Stojanović ratni zločinac.

“Ja verujem da u optužnici nema ničeg ozbiljnog, ali nadležni organi će to da ispitaju. Verujem da Stojanović ništa nije učinio”, izjavio je Vučić u petak.

Ukoliko se ne promene pravila i sporazumi između Srbije i Kosova, jedini način da se ovi osumnjičeni gone jeste da im sude srpske vlasti.

Srpsko tužilaštvo za ratne zločine sarađivalo je sa Euleksom i UNMIK-om u 87 slučajeva, ali nikada nije postupalo po optužnicama koje su izdale međunarodne institucije na Kosovu.

Prema tužilaštvu, da bi se podigla optužnica na osnovu dokaza Euleksa, srpski tužitelji morali bi da provere svaki navedeni dokaz i da zatim sastave svoju optužnicu, koja ne mora da obuhvati sva imena sa crvene poternice Interpola.

Sandra Orlović kaže da u Srbiji do sada nije bilo zvaničnih istraga o zločinima u Meji.

“Veliko je pitanje zbog čega do sada nije procesuiran ovaj predmet iako su predstavnici Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije već unazad godinama najavljivali da će otvoriti ovaj predmet. Nesumnjivo je da na bazi dokumenata i utvrđenih činjenica i pravnih zaključaka iz Haškog tribunala postoji dovoljno elemenata da se otvori slučaj”, rekla je Orlović.

“Osetljivost ovog predmeta je u tome sto će zbog broja jedinica koje su bile uključene u činjenje zločina doći i do otvaranja pitanja odgovornosti nekih osoba koje su danas na visokim pozicijama”, rekla je ona.

Dug put do pravde

Sokol Tetaj iz sela Orize, koje se nalazi odmah pored Meje i koje takođe napadnuto 27. aprila 1999. godine, ne veruje da će odgovorni za napad, koji su bili na visokim pozicijama, ikada biti osuđeni.

“Uvek je bilo tako. Uvek biti kažnjavani najniže rangirani”, rekao je Tetaj za BIRN.

Njegovi najbliži rođaci su preživeli masakr, ali drugi iz šire familije nisu. Ubijeni su njegov ujak Gjon Hasanaj, brat od ujaka Šit i njegov sin Luan.

“Možete li to da zamislite? Tri generacije izbrisane su sa lica zemlje”, rekao je Tetaj.

Vljora Imeraga iz Đakovice izgubila je muža u napadu u aprilu 1999, kome se od tada gubi svaki trag.

“Znaju se svi zločinci po imenu i nikoga od njih nisu pitali o telima naših ljudi”, rekla je ona.

Imeraga se nada da će istraga otkriti istinu o tome šta se desilo njenom mužu i ostalim žrtvama.

“U najmanju ruku želimo njihove kosti i da se okonča ova noćna mora”, rekla je ona.