Radio Slobodna Evropa: Hapšenje Mladića i Hadžića ostaje najkritičnija oblast

Izvor: Radio Slobodna Evropa

Specijalne jedinice srpske policije obezbeđuju prostor oko porodičnog stana haškog begunca Ratka Mladića, Beograd, 04. decembar 2008.

Poslednji izveštaj glavnog tužioca Haškog tribunala o saradnji Srbije sa Haškim tribunalom bolji je po Beograd od svih prethodnih. Kako ocenjuju zvaničnici, sadržaj tog dokumenta po prvi put se može nazvati pozitivnim. Međutim, uprkos tome, Srbija će najverovatnije i dalje stajati na putu evrointegracija, sve dok ne bude uhapšen Ratko Mladić.

Autor: Zoran Glavonjić 

Izveštaj glavnog tužioca Haškog tribunala o saradnji Srbije sa tim sudom jasan je i izbalansiran, i Beograd je zadovoljan ocenom Sergea Brammertza, izjavio je za naš program Dušan Ignjatović, direktor Kancelarije za saradnju sa Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Ignjatović, koji je službenim putem imao uvid u Brammertzov izveštaj, rekao je da na taj dokument nema značajnijih primedbi: 

“Izveštaj u najboljoj meri oslikava trenutnu saradnju Srbije sa Haškim tribunalom. Reči ’puna saradnja’ nema, ali smo i znali da takva kvalifikacija neće biti korištena. Mislim da je mnogo toga urađeno, svi aspekti saradnje su, matematički mereno, preko 90 odsto, a to se vidi i iz ovog izveštaja. Ovo sada je konkretno i jasno, za razliku od nekih ranijih izveštaja Tužilaštva. Najvažnije je da se vidi da smo puno toga uradili i drago mi je da je i ocena Tužilaštva Haškog tribunala bila takva.” 

U izveštaju se navodi da je Srbija ostvarila značajan napredak u saradnji sa Tribunalom, ali i ukazuje da hapšenje optuženih Ratka Mladića i Gorana Hadžića ostaje “najkritičnija oblast”. Brammertz je ocenio da su bezbednosne agencije pojačale potragu za beguncima i njihovim mrežama podrške, ali i da je rad sadašnjih vlasti iskomplikovan potrebom da se prevaziđu propusti prethodnog rukovodstva civilnih službi bezbednosti.  

Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, izjavila je za naš program da se Brammertzov izveštaj može okarakterisati kao pozitivan i da je u skladu sa činjenicama: 

“Potpuno je jasno da postoje neke ozbiljne prepreke u pronalaženju preostale dvojice haških optuženika. Iako već dugo postoje govorkanja da je Hadžić pobegao iz zemlje i da se nalazi negde u Rusiji ili Belorusiji, nije mi jasno zašto to neko ne kaže. Dakle, ako postoje podaci o tome, onda mislim da ono stalno ponavljanje da nema podataka o Mladiću pokazuje da postoje neke ozbiljne prepreke – čini mi se da toga nema u izveštaju.” 

U izveštaju je izražena velika zabrinutost zbog uticaja na svedoke, jer se neki usled pretnji ne pojavljuju dobrovoljno pred sudom, dok je kao problem navedeno i to što nije rešeno pitanje pristupa ključnim vojnim dokumentima potrebnim za suđenje Momčilu Perišiću. Na taj podatak, kaže Nataša Kandić, trebalo bi obratiti posebnu pažnju: 
 
“To je veoma značajno, kako sa stanovišta onoga ko uskraćuje taj pristup tako i sa stanovišta odvijanja tog procesa. Mislim da će ta dokumenta doprineti da se razjasne neke činjenice koje nisu bile razjašnjene tokom suđenja Miloševiću, ali ni tokom suđenja optuženim za genocid u Srebrenici.” 

Izveštaj Sergea Brammertza trebalo bi da bude predstavljen Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija 12. decembra, pa se postavlja pitanje da li bi na osnovu ocena iz tog dokumenta mogle da budu nastavljene evrointegracije Srbije, uprkos protivljenju Holandije koja smatra da je to nemoguće bez hapšenja Ratka Mladića. Dušan Ignjatović: 
 
“Vidi se da smo radili naporno i da pokušavamo sve što je u našoj moći. Mislim da je, ukoliko postoji dobra volja, ovaj izveštaj veoma dobra osnova za ocenu da Srbija sarađuje sa Haškim tribunalom. Sada je sve na političarima.”

A Nataša Kandić u sadašnjoj situaciji sumnja u nastavak puta Srbije ka Evropi: 

“Ne, ne može, to su potpuno jasne i izvesne stvari. Srbija mora da uloži napor i pronađe Mladića, a moraju se izneti i čvrsti dokazi da se Hadžić ne nalazi na teritoriji Srbije. Mladić mora biti uhapšen ili mora biti dokazano da više nije živ – nema druge.” 

Dakle, ukoliko Holandija ne iznenadi i ne promeni do sada čvrst stav, osnovni uslov ostaje. A da li će Srbija isplivati iz tog nezavidnog položaja, ne zavisi samo od nje same, rekao je za naš program general Ninoslav Krstić, predsednik Foruma za bezbednost i demokratiju: 

“Pitanje je da li je Srbija uopšte u stanju da, preduzimajući sve mere, to i uradi. Ako pogledamo knjigu bivše tužiteljice, možemo jasno videti da su u to upletene mnogo više sile i mnogo jači ljudi od Srbije.” 

Krstić, kojem je u JNA osamdesetih godina nadređeni bio Ratko Mladić, ne isključuje mogućnost da se najtraženiji optuženik još odavno spremao da izbegne pravdi: 

“On je bio jedan od osnovnih kreatora predaje dvojice pilota Francuzima. Poznajući ga ne verujem da je propustio priliku da napravi neke dogovore jer je otprilike mogao da pretpostavi šta ga čeka u nekoj daljoj budućnosti.” 

Bilo kako bilo, haški begunci nikako se ne mogu osećati bezbedno jer Srbija neće odustati od potrage, što je potvrdio i predsednik Boris Tadić: 

“Srbija želi da dovrši saradnju sa Haškim tribunalom, ali isto tako Srbija želi da dovrši i ekonomske i političke reforme koje će na kraju doneti boljitak za građane naše zemlje.” 

ICTY: Fotoreporter svjedočio o opsadi Sarajeva
Autor: Goran Jungvirth 

Na suđenju bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću, optuženom za pomaganje vojsci bosanskih Srba u počinjenju ratnih zločina, svjedočio je norveški fotoreporter Morten Hwaal koji je od 1992. do 1995. godine boravio u Sarajevu za vrijeme opsade kao fotoreporter Associated Pressa. 

Opsada Sarajeva

Morten Hwaal svedočio je o snajperskim incidentima kojima je nazočio u Sarajevu. Prije početka jačeg sukoba 1992. svjedok je bio svjestan kakve su jedinice počele opkoljavati Sarajevo. Svjedok Hwaal je to opisao, riječima sudske prevoditeljice: 

“Tamo su bile jedinice jugoslavenske vojske, niz paravojnih skupina, neke mogu identificirati, ali mislim da je teško napraviti pretpostavke tko su oni, posebice za autsajdera kao što sam ja.“  

Među fotografijama koje je norveški fotoreporter napravio je i ona devojčice Irme Hadžimuratović, koja je stradala od neprijateljske vatre. Nakon objavljivanja slike, djevojčica je prebačena na liječenje u Veliku Britaniju. Prema svjedokovim riječima, zapadni mediji su poticali svoje vlade da omoguće djeci ranjenoj u sukobima liječenje u stranim zemljama: 
 
“Pa to je u osnovi značilo da smo poslije, naime svi mediji u Sarajevu smo jako puno posvećivali pozornost na priču o toj djevojčici Irmi budući da je ona, izgleda, pogodila onaj nerv, onu žicu čitatelja novina i gledatelja televizije itd. Dakle, svi su onda izvršili puno veći pritisak, puno više pisali o tome.“ 

Opisivanje svjedoka snajperskih položaja srpskih snaga pokazivalo je kako je dobro poznavao način djelovanja snajperske vatre po civilima, pogotovo iz prostora Grbavice: 

„Snajperist se obično nalazi jedan zid od vanjskog zida zgrade. U vanjskom zidu, znate, ima nekoliko rupa, a isto tako i u unutarnjem zidu. I između ta dva zida ima, odnosno taj otvor je vrlo uzak, uski tubel koji ga ustvari štiti. I doslovce možete vidjeti vrlo malo područje kroz tu rupu. To je običaj, način da se grade snajperske pozicije i netko tko zna to može napraviti.“  

O događajima u Sarajevu Hwaal je već dao iskaz na suđenju bivšem zapovjedniku Sarajevsko-romanijskog korpusa Stanislavu Galiću, tako da je tužitelj uveo u dokaze transkript njegovog svjedočenja. Hwaal je, prema svom iskazu, tijekom tri godine fotografirao vojske Republike Srpske i Armije BiH, te bio očevidac, a i sam osobno meta niza snajperskih hitaca koji su gađali sarajevske civile: 

“Da, mislim da su me namjerno gađali. Bila je još grupa civila tamo sa mnom. Ja sam smatrao dobrom idejom promijeniti mjesto gdje se nalazim, ali još nekoliko metaka je doletjelo, da, da, nakon pucnja koji me promašio.“ 

Tijekom unakrsnog ispitivanja norveškog fotoreportera Hwaala obrana Momčila Perišića je pokušala ukazati da je svjedok bio neobjektivan što se 
tiče izvještavanja o ratnim zbivanjima u Sarajevu. No, svjedok je jasno naglasio: 

“Ja moram naglasiti da nisam lojalan nijednoj strani od zaraćenih strana u bivšoj Jugoslaviji.“

Nakon što je završeno svedočenje norveškog fotoreportera, optužba je počela izvoditi dokaze o zločinu u Srebrenici, za što se Perišić također tereti po zapovjednoj odgovornosti. Svjedok Eelko Koster, koji je u srpnju 1995. bio časnik za logistiku, opisao je dolazak izbjeglica iz Srebrenice u Potočare, razdvajanje muškaraca od žena i djece, te ukrcavanje ljudi u autobuse, nakon čega je uslijedio masakr.  

Mladiću i Hadžiću mora suditi ICTY
Autor:  Iva Martinović 

Sudija i bivši predsednik Haškog tribunala (ICTY) Fausto Pocar poručio je u Beogradu da se Ratku Mladiću i Goranu Hadžiću mora suditi pred tim sudom i dodao da 2011. godina ne mora da bude i kraj rada Tribunala. Na regionalnom skupu posvećenom suđenjima za ratne zločine predstavnici Srbije ponovili su da će Beograd ispuniti svoje obaveze i izručiti preostalu dvojicu haških optuženika.

Ratko Mladić

Proces suočavanja sa istinom o ratnim zločinima neophodan je kao garant trajnog mira u regionu. U tom procesu hapšenje haških optuženika Ratka Mladića i Gorana Hadžića neophodno je zbog Srbije i pravde, ali i moralne, materijalne i političke štete koju begunci nanose zemlji. Naglašavajući da Beograd mora učiniti sve kako bi se oni našli u Hagu, sudija Haškog suda Fausto Pocar najavio je mogućnost rada Tribunala i posle 2011. godine: 
 
“Nadam da će preostala dvojica haških begunaca Ratko Mladić i Goran Hadžić biti uhapšeni i da će im se, ako treba, suditi u Hagu i posle 2011. Ta godina ne mora da bude kraj rada Tribunala. Savet bezbednosti UN-a može da produži rad suda i verujem da će se to i dogoditi. I nadam se da će napori srpskih vlasti i institucija da ispune obavezu izručenja dvojice haških begunaca, biti pozitivno okončani.”

I ovom prilikom, kao i mnogo puta do sada, moglo se čuti da je Srbija talac dvojice ljudi, i da se čini sve kako bi to prestala da bude. Ističući da najnoviji izveštaj Evropske komisije šalje ohrabrujući signal Beogradu kada je reč o saradnja sa Hagom i procesiranju ratnih zločina, predstavnici institucija uveravaju da će ispuniti sve obaveze. Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen: 
 
“Da istaknem u ime Vlade da ćemo uhapsiti preostale haške begunce, da će oni biti izručeni Haškom tribunalu, i to ne zbog Haga, ne zbog Evropske unije i integracija, to je pre svega zbog naše zemlje, zbog Srbije i zadovoljenja pravde.”

Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević: 

“Kao demokratsko i civilizovano društvo težimo individualizaciji krivice jer svaki zločinac ima ime i prezime. Kao krajnji cilj našeg delovanja ostvarićemo pravdu za žrtve.” 

Tome se nada i predstavnik Holandije, zemlje koja čvrsto insistira na izručenju Ratka Mladića kao uslovu za dalje evropske integracije Srbije. Ambasador u Beogradu Ron van Dartel: 

“Nadam se da sam jasno naznačio da želimo da podržimo Srbiju u njenom budućem razvoju, ali pre toga ona mora da se uhvati u koštac sa prošlošću. Uslovljavanje Srbije na daljem putu evropskih integracija je neizbežno, ali je teško objasniti zašto je moja zemlja u tome tako uporna. Ona nastoji da igra pozitivnu ulogu u regionalnim procesima suočavanja sa prošlošću.” 

Ovi procesi nisu mogući bez čvrste saradnje i dobrih odnosa zemalja regiona, koji se na političkom nivou svakodnevno zaoštravaju. Iako navode da političke odluke otežavaju proces pomirenja, predstavnici pravosuđa iz regiona saglasni su da na profesionalnom planu nema problema u saradnji. Na pitanje da li i koliko je otežavaju međusobne tužbe Beograda i Zagreba za genocid, sudija Vrhovnog suda Hrvatske Damir Kos odgovara: 

„To je onaj jedan dio koji sam rekao – da ja kao sudac mogu razmišljati jedino o individualnoj odgovornosti. Tko je bio prvi a tko drugi, tko je stvarni uzročnik rata a tko je tek odgovarao na rat, meni kao sudiji naprosto nije dopušteno i ne želim na takav način razmišljati. Ali, kolege sudije i iz Srbije i iz Hrvatske veoma uspješno obavljaju svoju suradnju u postupcima utvrđivanja individualne odgovornosti.” 

Da među sudijama postoji visok stepen razumevanja i profesionalizma, potvrđuje i predsednica suda BiH Meddžida Kreso, ali i dodaje: 

„Mi smo limitirani određenim političkim rješenjima. Dakle, politika kasni u donošenju određenih odluka koje bi omogućile da malo bolje sarađujemo. Tu, pre svega, mislim na neuspostavljanje mehanizma za izručivanje onih osumnjičenih, optuženih, pa čak i pravosnažno osuđenih da budu isporučeni zemlji koja ih treba. Tu apsolutno ne postoji politička volja.” 

I dok se čekaju politički potezi, pravosudne institucije u regionu moraju uložiti dodatne napore da sarađuju u rešavanju stručnih, zakonodavnih, organizacionih i kadrovskih problema, pre svega zbog najavljenog prestanka rada Tribunala u Hagu, zaključili su učesnici skupa u Beogradu. 

Strategija BiH za procesuiranje ratnih zločina uskoro gotova
Autor:  Dženana Halimović 

Izrada strategije za procesuiranje ratnih zločina u BiH traje skoro godinu i po dana. Od samog početka pojavile su se poteškoće jer su u opciji bile dvije strategije – jedna Tužilaštva, a druga Suda BiH. 

Tekst strategije za procesuiranje ratnih zločina u BiH je napisan i krajem sedmice trebao bi biti i zvanično završen. U tekstu na dvadesetak strana, kako saznajemo, nalaze se podaci o broju ratnih zločina i njihova kategorizacija. Ministarstvo pravde BiH i državno Tužilaštvo imaju stav da se o sadržaju strategije neće govoriti sve dok ona ne bude zvanično objavljena. No, v.d. glavnog državnog tužioca Milorad Barašin, koji je i predsjednik radne grupe, u ranijim istupima dao je osnovne smjernice kojih bi strategija trebalo da se drži: 

„Strategija treba da predvidi i riješi sedam ključnih pitanja koja su bitna i vezana za ovu problematiku, a to su pitanje harmonizacije, zatim koji sudovi će raditi na ovim predmetima. Međutim, što je najvažnije, bitno je da problemtiku ratnih zločina u BiH treba da rade i rješavaju sve pravosudne institucije, a najkrupnije, najsloženije predmete treba da procesuiraju Tužilaštvo i Sud BiH.” 

Mirsad Tokača

Podatke koji bi mogli pomoći izradu strategije ponudio je i Istraživačko-dokumentacioni centar iz Sarajeva, čiji je predsjednik Mirsad Tokača nedavno razgovarao s akterima izrade strategije ukazavši na osnovne smjernice: 

„Mi bismo morali uz nju imati i nekoliko tehničkih aneksa koji će objasniti niz procedura, koje kapacitete mi trebamo na bazi onoga što su iskustva do sada ne jedne dubinske analize koja će nam reći koliko to mi predmeta imamo deponovanih. A potom nam treba i ono što se u ovom času zove kriterij za selekciju slučajeva i utvrđivanje prioriteta.” 

Udruženja žrtava isključena iz svega

No, izradu strategije, koja traje gotovo godinu i po dana, od početka su pratile poteškoće. Od samog starta u opciji su, zapravo, bile dvije strategije – jedna Tužilaštva, a druga Suda BiH koju je predložila predsjednica Suda Meddžida Kreso. No, prije dvije sedmice Kreso je podnijela ostavku na članstvo u radnoj grupi nezadovoljna dosadašnjim radom i opstrukcijama pojedinih članova. 

Još jedan od propusta prilikom izrade strategije jeste i neuključivanje udruženja žrtava u sam proces, napominje predsjednica Saveza udruženja porodica zarobljenih i nestalih lica RS Milijana Bojić: 
 
„Mi smo najzainteresovaniji da ta strategija bude usvojena, da ona počne da se implemntira. A s druge strane, ovo nije naš lični problem. Ovo je opštedruštveni problem. Znači institucije društva treba itekako da se brinu o tome, ali svakako da uključe nas u sve to, ne samo da nam prezentuju tu strategiju nego da mi učestvujemo u njenoj izgradnji. Sigurno imamo mnogo toga reći. Mnogo naših tužbi leži u Tužilaštvu, a i u Hagu je bilo naših predmeta koje je prekrila prašina – niko ih nije ni otvorio. Prema tome, nema vremena za čekanje i mislim da se na ovom pitanju mora vrlo ozbiljno raditi.” 

Ni Savez logoraša BiH nije zadovoljan činjenicom što ih se nije konsultiralo tokom izrade strategije, ističe predsjednik Saveza Murat Tahirović: 

„Nama je rečeno da se strategija zasniva na žrtvama, a većina udruženja koje predstavljaju žrtve su direktno u kontaktu svakodnevno sa tim žrtvama, odnosno sa potencijalnim svjedocima pri sudovima u BiH – a nisu uključeni u izradu te strategije. To samo po sebi govori da oni očito nisu ni svjesni šta bi to žrtva trebalo da ima u okviru ove strategije, niti su apsolutno u mogućnosti da procijene koje su to neophodne stvari koje se moraju involvirati u tu strategiju da bi žrtva imala na neki način satisfakciju i da bi bila na adekvatan način praćena.” 

Tahirović kaže kako su i prilikom posjete glavnog haškog tužioca Sergea Brammertza udruženja predlagala da ekspertni tim Haškog tužilaštva, koji 
je radio na pripremi strategije ovog suda, učestvuje i u procesu u BiH. No, zvanični organi nisu prihvatili prijedlog: 

„Ono što smo dobili od glavnog tužioca Haškog tribunala gospodina Brammertza je da oni stoje na raspolaganju što se tiče njihovih eksperata, međutim to je ipak na domaćim ličnostima da odluče o tome hoće li ti ljudi biti uključeni ili ne, ali u svakom slučaju, Brammertz nam je rekao da su oni spremni za saradnju.” 

Ni ICTY nije bio pozvan

Strategija, koja je od izuzetnog značaja za BiH i čiju izradu treba pozdraviti, ipak je trebala uključiti i žrtve, smatra Refik Hodžić, predstavnik Kancelarije Haškog tribunala u BiH, ističući kako je iz pozicije Haškog tribunala nezahvalno komentarisati nešto u čemu nisu učestvovali: 
 
„Mi kao društvo se bavimo ratnim zločinima prevashodno kako bismo žrtvama obezbijedili pravdu. Ne uključiti ih u izradu državne strategije mislim da je greška. Koliko je meni poznato, Tribunal nije bio pozvan da učestvuje u radu ovog tima jer da jeste, sigurno bi se i odazvao.” 

Reforma ravosuđa i izrada strategije su visoko na listi prioriteta Ureda visokog predstavnika u BiH, što je još u februaru ove godine Miroslav Lajčak i potcrtao: 
 
„Ključna pitanja su dvije strategije: strategija reforme pravosuđa i donošenje nacionalne strategije za ratne zločine. To je nešto od čega nećemo odustati jer je ovoj zemlji prepotrebno.”