Peščanik: Brčko 1992 – van svake sumnje

Fond za humanitarno pravo, u saradnji sa Outreach programom Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i brojnim udruženjima logoraša i zatočenih iz BiH, saopštio je na konferenciji »Brčko ’92 – van svake sumnje« u Sava Centru, da je od početka rata 1991. do 1995. godine u Brčkom u BiH ubijeno 1.658 ljudi.

Prema podacima koje je iznela Snježana Filipović iz organizacije Istraživačko – dokumentacioni centar iz BiH, najveći broj zločina počinjen je 1992. godine, kada su stradale 944 osobe. Ona je precizirala da je od tog broja ubijeno 505 civila, od čega 409 muškaraca, dok su 96 stradalih bile žene i navela da je od 1991. do 1995. godine u Brčkom ubijeno ukupno 1.153 vojnika, 534 pripadnika Armije BiH, 508 pripdanika JNA i Vojske RS i 111 vojnika HVO, a među ubijenim vojnicima bile su tri žene.

Prema podacima centra, tokom pet ratnih godina najviše je stradala populacija starosti od 18 do 45 godina, dok je među ubijenima oko 1,3% dece. U Brčkom je stradalo 911 Bošnjaka, 554 Srba, 116 Hrvata i sedam pripadnika drugih nacionalnih manjina.

Za zločine počinjene u Brčkom tokom 1992. godine, Tribunal u Hagu pravosnažno je osudio Gorana Jelisića zvanog »srpski Adolf« na 40 godina zatvora i Ranka Češića na 18 godina zbog ubijanja, premlaćivanja i torture nad Bošnjacima i Hrvatima zatočenih u logoru »Luka« i drugim logorima na području opštine Brčko.

Na konferenciji su, između ostalih, učestvovali Ruth Van Rhijn iz OEBS misije u Srbiji, Matias Hellman, predstavnik Sekretarijata Međunarodnog krivičnog suda u Srbiji, Laurel Baig iz tužilaštva tribunala, Zekerija Mujaković, glavni tužilac iz tužilaštva Brčko distrikta. Žrtve – Smail Musić, Adila Suljević, Džafer Deronjić i Abdulah Mujdanović, javno su svedočili o zločinima koji su nad njima počinjeni tokom 1992. u Brčkom.

Adila Suljević

Živjela sam u Srpskoj varoši gdje su moji roditelji imali kuću. Udala sam se mlada i preselila u Brčko gdje me je zatekao rat. Već prvog maja vidim kako moje komšije odlaze za Rahić, za Maoču. Ja nisam bježala. Tog dana se u daljini video dim i plamen, čula se pucnjava, detonacije. Sa komšilukom bježim u podrum, bilo nas je oko 50. Tu smo bili dva dana. 3. maja, komšija izlazi iz podruma da donese hranu jer smo svi bili gladni i žedni. Snajperista ga je pogodio na samom izlazu iz podruma. Htjeli smo da ga uvučemo nazad u podrum, ali nismo uspjeli jer smo čuli zvukove kola i opet se uvukli u podrume odakle sam vidjela kako dolazi jedna hladnjača, uniformisani ljudi je otvaraju, ja to sve gledam, ali skriveno, da oni mene ne vide. Otvaraju hladnjaču, unutra je more leševa. Uzeli su komšiju za ruke, onako – kao vreću, ubacili ga unutra i otišli.

Ja sam tada imala 26 godina. Bila sam mlada nevjesta, vjerovatno sam u to vrijeme i ostala trudna. Kasnije su mi rekli da sam od stresa, izvinite što moram da kažem, imala krvarenja. 4. maja iz podruma odlazimo u kuću Omera Džafića. Zvoni telefon, Omer se javio, čujem oštar i ljutit glas koji kaže: »Ja sam šef bolnice i zovem se Ljubiša Mauzer, čuli smo da krijete snajperistu, predajte se, opkoljeni ste.« Odjednom, čujemo tenkove, vrisku i galamu, počeli su da lupaju na vrata »Otvarajte, bacićemo bombu, otvarajte, pobićemo vas sve!« Ne znam odakle mi tolika hrabrost da izađem prva. Pri izlasku dobijam batine, palicama, nogama, tukli su me čime su stigli. Pitaju nas ko je taj snajperista, mi nemamo pojma, ne znamo šta da odgovorimo, opet tuku i jedan kaže: »Ruse, ovo treba sve pobiti!«, »Ma, normalno«, kaže taj Rus čije ime ni dan danas ne znam. Okreću nas i postavljaju nas za streljanje. U tom trenutku, tom Rusu zvoni motorola, posle čega oni spuštaju puške i odvode nas na igralište. Tamo vidim puno vojnika, mlade vojske, vidim kako se drogiraju, vidim alkohol, pjevaju, neki vrište, neki pucaju u zrak – strahota. Tada dolazi Ljubiša Mauzer, u doktorskom odjelu, i opet naređuje naše streljanje. Postrojavamo se, međutim opet zvoni motorola, mi ćutimo, čekamo tu smrt, ali oni opet odlučuju da nas ne streljaju već nas prebacuju u drugu kuću.

Kad smo stigli, okupili su se oko nas i tukli sve redom, a mene taj Rus odvodi gore na sprat, uz drvene stepenice, dobro se sjećam toga, okrugle. Kaže mi, skidaj se. Ja kažem, čovječe, imam probleme, ženske probleme. On uzima nož iz svoje leve nogavice i seče sa mene garderobu. Silovao me je, tukao, bacao i govorio mi pogrdne reči. Kad je sve završio, pozvao je druge vojnike. Čujem čizme, čujem ih kako dolaze. Ja sam tada bila mrtva, vjerujte mi, žao mi je bilo što sam preživjela jer tad se moj svet srušio, moj život se srušio. Kad su došli vojnici, jedan od njih je rekao, »Pa bog te jeb’o, šta je ovo, k’o da si kravu zaklao«. Istina, ja sam bila sva krvava, ja sam strašno smrdela na krv. Rus me je tako golu šutnuo iz sobe niz te stube i ja sam, kotrljajući se, pala dole kod komšija i muža.

Posle ih čujemo kako viču: »Dolazi Adolf! Tišina! Dolazi Adolf!«. Tada mi više ništa nije bilo važno. Da li ću da živim ili ne, uopšte mi nije bilo bitno. Adolf je stigao. Postavljao mi je neka pitanja, ali ja ga ništa nisam čula, tada nisam osjećala ni bol, ni njihove udarce, samo strašan stid. Adolf je lisicama vezao komšije i ubacio ih u maricu, a mene je izveo napolje na streljanje. Kaže, »Nađi, bolan, balinkušo, mjesto gde hoćeš da te ubijem«. Ja ništa nisam govorila, moj mozak je bio mrtav, on je repetirao pušku i držao je tako, uperenu u mene. Samo sam Boga molila da me što pre ubije. Spustio je pušku i rekao mi »Majku ti balijsku, nešto mi tvoje oči govore da te ne ubijem, ali nema veze, sad krećeš na Krvavi pir«. Pitala sam se šta je to, ima li šta krvavije od ovoga. Ubacio me je u maricu, prešli smo preko mosta i kretali se ka centru. Tamo je masakr. Kroz prozor vidim more civila pobijenih oko policijske stanice, oko hotela Posavina, njih je toliko bilo, da Adolf nije mogao od leševa da prođe kroz grad.

Nekako se probijamo, odlazimo u Srpsku varoš odakle me vode u Luku. U Luci, na samom ulazu – užas, horor filmovi ono ne mogu snimiti. Hangari puni ljudi, mašu rukama preko rešetki, traže spas. Mene nisu stavili u hangar, već su me ubacili u kancelariju. Tamo haos, Titova velika slika bačena na pod, papiri svuda, neki ljudi u bijelim majcama sa nacrtanim crnim lobanjama i u crnim majcama sa bijelim lobanjama, crvene beretke, razne uniforme. Tu sam prenoćila, a sutradan su me odvjeli u kancelariju, gde je neki sastanak bio u toku i među tih dvadesetak ljudi prepoznajem moje profesore Milisava i Rogana.

Jedan od njih me pita: »Kako se zoveš?«, ja kažem Adila Suljević. On me je samo pogledao i rekao svojim kolegama da izađu. Čovjek je ustao, pružio mi ruku i rekao, »Ti si Osmana Suljevića ćerka«. Ja kažem jesam. »Ja sam«, kaže, »čika Pero, tvoj otac mi je mnogo pomogao u životu. Odkud drago moje djete ovde da dođeš, da te ovde sretnem, zašto nisi bježala?« Ja sam samo ćutala. Kaže, kad je meni tvoj otac pomogao, ja želim da napravim lep gest pa da te nekako sačuvam. »Jesi li svjesna da je trebalo da te ne bude?« Šutala sam.

9. maja sam izašla iz logora Luka. Sve vreme mog boravka najviše se čula pucnjava, vriska ljudi, jauci, vojnici su tražili da se pjevaju srpske pjesme. Izašla sam iz logora i otišla u Srpsku varoš u kuću moje majke gdje su me čekale radne obaveze. Trebalo je čistiti fiskulturni dom. Morala sam da perem krv, sakupljam deliće tela ljudi, bacam ih u kante – brisali su se, po meni, tragovi.

Za kraj samo da kažem – da se ovo zlo nikad više ne dogodi i ne ponovi.