Postupak za ostvarivanje prava na reparacije – slučaj Logori za Hrvate u Vojvodini – svedočenje žrtava Ane Jurković, Bojana Tešanovića i Zvonka Ragača

Izveštaj sa suđenja – 1. oktobar 2008.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, 1. oktobra 2008. godine održano je ročište po tužbi za naknadu štete koju je FHP 20. novembra 2007. godine podneo protiv Republike Srbije u ime dvanaest bivših logoraša logora Begejci i Sremska Mitrovica [Vojvodini], zbog odgovornosti države za nezakonit pritvor i torturu koju su nad njima izvršili pripadnici JNA i MUP-a Republike Srbije. Na ročištu su saslušani bivši logoraši Ana Jurković, Bojan Tešanović i Zvonko Ragač

Ana Jurković je tokom rata bila u Vukovaru, gde je živela i pre sukoba. Zbog borbi i pucnjave, boravila je u podrumu svoje kuće. Kada je grad pao [18. novembra 1991. godine], JNA je pozivala civile da izađu iz podruma i da se predaju. Prilikom njenog izlaska iz podruma, nekoliko vojnika je počelo da je udara kundakom. Prestali su kada im je to naredio jednog drugi vojnik. Tog dana, pripadnici JNA su je sa većom grupom civila najpre odveli u neko kukuruzište, a potom u Velepromet. 

Iz Veleprometa je istog dana odvedena autobusom za Šid, pa u Sremsku Mitrovicu u zatvor. U ćeliji gde je boravila, bilo je smešteno oko 100 žena i bilo je veoma tesno. Tamo je kao i  ostale zatočenice, ležala na podu. Muškarci su bili odvojeni od žena. Imali su ”sanitarni čvor”, i bilo im dozvoljeno da se kupaju samo jednom nedeljno. Nije imala ništa od odeće, već je u zatvoru sve vreme boravila u stvarima u kojima je došla u zatvor. Hrana je bila loša i deljena im je 1-2 puta dnevno. Stražari je nisu tukli, ali su često dolazili noću u ćeliju i vređali su ih. Prsotrija gde je ona boravila, nije imala prozore.

Zatvor je napustila u okviru razmene, uz posredstvo UNPROFOR-a. Razmenjeni su za srpske civile. Autobusom je 12. decembra otišla za Zagreb, sa više drugih žena iz ćelije. Zbog boravka u takvim uslovima, ima ozbiljne zdravstvene probleme. I danas oseća strah, kao i nervozu zbog sećanja na zatvor. Zbog svega toga, jako je oslabila.

Bojan Tešanović je u vreme pada Vukovara bio maloletan i živeo je sa roditeljima. Kada su u grad ušle jedinice JNA, svi civili su se okupili na više mesta u gradu. On je 18. novembra 1991. godine došao na jedno od tih zbornih mesta, zajedno sa svojom porodicom. Tom prilikom su ga odvojili od oca, dok su njegova majka i brat uspeli da odu u Bosnu i izbegnu zarobljavanje.

Autobusom je odvežen do poljoprivrednog dobra Ovčara, gde su se zadržali oko dva sata a potom su nastavili put. Tokom puta, vojnici iz pratnje su ih sve vređali a dobio je i više udaraca kundakom po telu. Po dolasku u Sremsku Mitrovicu, odmah je sa ostalima sproveden do ćelije. U ćeliji je boravilo oko stotinak ljudi, a prostora je bilo za najviše 20 ljudi. Njegov otac je bio s njim u ćeliji. U takvim uslovima nije mogao normalno da spava i zatočenici su spavali na smenu. U ćeliji su bili samo muškarci, najviše Hrvata ali je bilo i drugih nacionalnosti. Spavali su na podu na ćebadima na podu. Tokom prve nedelje su spavali na golom podu jer im je ćebad podeljena kasnije. Hrana je bila užasna i dobijali su je ”taman toliko da ne umru od gladi”. Nije bilo kupatila gde bi se mogli okupati, već su u nekom WC, koji je ličio na ”pojilo”, mogli malo da se operu.

Stražari su se prema zatvorenicima ophodili ”autoritativno”. U ćeliji u kojoj je Tešanović boravio nije bilo maltretiranja, ali je video kako stražari odvode ljude iz drugih ćelija a posle ih ”vraćaju modre”. Ćelija u kojoj je on boravio, nalazila se tačno iznad ćelije gde su stražari ispitivali pojedine zatvorenike. Tokom dana i u toku noći, odatle su se čuli jauci, udarci i vriska.

Ujutro, 10. decembra 1991. godine, stražari su ušli u njegovu ćeliju i prozvali su ga sa još oko 50 ljudi. Autobusom su preveženi na razmenu u Slavonski Brod. Njegov otac je razmenjen kasnije. Iz Slavonskog Broda su svi otišli za Zagreb. Od posledica boravka u zatvoru, Tešanović i danas oseća ozbiljne zdravstvene tegobe. Naročito mu je billo teško prvih par godina nakon izlaska iz zatvore. Dijagnostifikovan mu je post-traumatski strsni poremećaj (PTSP).

Zvonko Ragač je u vreme pada Vukovara bio maloletan i živeo je sa svojim roditeljima i bratom. Kada se grad predao, ljudi su se skupljali po ulicama a on je sa svojom porodicom izašao iz podruma 18. novembra 1991. godine oko 15 časova. Pripadnici JNA su ga zajedno ocem, majkom i bratom uveli u jedan kamion. Njegova majka je uspela da izađe iz kamiona tokom vožnje. Kamionom su stigli do poljoprivrednog gazdinstva Ovčara ali nisu izlazili iz kamiona, već su ubrzo produžili prema Sremskoj Mitrovici.

U zatvoru u Sremskoj Mitrovici je bio smešten u ćeliju zajedno sa oko 100 ljudi. Na podu su bili dušeci u tri reda. U ćeliji je bio i sanitarni čvor. Stražari su bili strogi. Popisali su im novac i dragocenosti. U njegovoj ćeliji nije bilo batinanja. Od hrane, dobijali su konzerve, ali je od njih 100, samo jedan zatvorenik imao kašiku kojom su mogli da otvore konzerve.

Posle tri dana, zajedno sa bratom i još nekim zatvorenicima prevežen je u Aleksinac dok mu je otac ostao u Sremskoj Mitrovici. Sve vreme puta, držali su glavu dole i ruke su im bile  vezane žicom. Kada su stigli u Aleksinac, video da je da su doveženi u vojnu kasarnu. Na izlasku iz autobusa morali su da prođu kroz špalir. Policajci u špaliru su ih batinali pendrecima i nogama. Kada su ih sproveli do ćelije, morali su da legnu na pod a njemu je tada jedan od vojnika repetirao pušku i prislonio mu na glavu. Istog dana, sa još nekim zatvorenicima odveden je u jedan autobus. Pri ulasku, dobio je više udaraca pendrekom u rame i od tog udarca je imao bolove naredna tri dana. Odvezli su ih u Niš.

Kada su stigli u zatvor u Nišu, na ulazu ih je ponovo sačekao špalir policajaca. Policajci su ih tada tukli sve do ulaza u ćelije. U ćeliji je bilo njih 20-ak. Imali su krevete na sprat. U niškom zatvoru stražari su ih često terali da po celu noć ili dan stoje u mestu a neki zatvorenici su teško prebijeni. Hrana je u ovom zatvoru deljena dovoljnim količinama. On je kasnije radio na deljenju hrane zatvorenicima. Na tuširanje je prvi put otišao posle 5-6 dana od zarobljavanja. Kupanje u niškom zatvoru je bilo dozvoljeno jednom nedeljno. Pravo na šetnju se dobili tek posle dve nedelje. Šetnja je trajala po 15 minuta.

Dana 5. decembra 1991. godine, čuli su da će se obaviti razmena. Prozvan je zajedno sa bratom i odveden je u Aleksinac, gde su mu ostale stvari. Odatle je odveden u Sremsku Mitrovicu gde su se sreli sa ocem. Kao posledice boravka u zatvorima, i danas oseća psihičke tegobe.

Sledeće ročište je zakazano za 01.12.2008. u 13 časova.