Tužba za naknadu štete zbog zatvaranja i mučenja izbeglica iz Srebrenice

Fond za humanitarno pravo (FHP) je, u okviru programa podrške žrtvama kršenja ljudskih prava u prošlosti u ostvarivanju reparacija, 30. jula 2007. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu  tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije, u ime izbeglica iz Srebrenice i Žepe Nusreta Kulovca i Sakiba Rizvića, koji su u julu 1995. godine potražili utočište u Srbiji, a umesto da im pruže utočište pripadnici Vojske Jugoslavije (VJ) i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP RS) su ih zatvorili u logore, gde su bili izloženi mučenju i ponižavanju. Oko 850 izbeglica iz Srebrenice i Žepe je u julu 1995. godine prešlo preko Drine u Srbiju i bilo zatvoreno u Šljivovici i Mitrovom Polju, koji su u međunarodnoj i domaćoj javnosti bili predstavljeni kao prihvatni centri za izbegle iz Srebrenice, koji imaju poverenje u Srbiju.

Krajem jula 1995. godine u Srbiji su formirani prihvatni centri u Šljivovici (opština Čajetina) i Mitrovom Polju (opština Aleksandrovac) za Bošnjake iz BiH koji su, nakon pada enklava Srebrenica (11. jul 1995. godine) i Žepa (30. jul 1995. godine) prebegli na teritoriju Srbije. Graničari, pripadnici VJ su ih presretali na obali Drine, a nakon pretresa neke su sprovodili na informativni razgovor sa oficirima, a druge su odmah predavali lokalnoj policiji iz Malog Zvornika ili Bajine Bašte. Bilo je slučajeva da su pripadnici VJ tukli izbeglice. Policija je kamionima ili autobusima sprovela izbeglice u Šljivovicu, gde su ih smestili u stare radničke barake, i Mitrovo Polje, u objektima koji su podsećali da su nekada služili kao dečije odmaralište. Navodne prihvatne centre obezbeđivali su pripadnici specijalnih policijskih jedinica Republike Srbije.

Izbeglice iz Srebrenice i Žepe koji su boravili u Šljivovici i Mitrovom Polju svedočili su Fondu za humanitarno pravo o svakodnevnoj torturi, ponižavajućem postupanju, seksualnom zlostavljanju, izgladnjivanju i drugim nezakonitim postupcima srpske policije. Za zatvorene Bošnjake Šljivovica i Mitrovo Polje su bili logori. Trojica zatvorenika nisu preživela: jedan zatvorenik se ugušio u kamionu od nedostatka vazduha, tokom sprovođenja u logor; drugi je ubijen iz vatrenog oružja, a treći je umro od posledica batinanja. Sredinom avgusta 1995. godine, zatvorenike je registrovao Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK).

Nusret Kulovac, Bošnjak iz Žepe,je nekoliko dana nakon pada Žepe, bežeći od Vojske Republike Srpske, sa grupom od 16 civila prešao preko Drine u Srbiju. Ubrzo po prelasku, pronašli su ih graničari, pripadnici VJ. Nakon pretresa, odveli su ih u školu u selo Jagoštica (opština Bajina Bašta). Tamo im je naređeno da uđu u dva vojna kamiona u kojima su se već nalazili Bošnjaci koji su ranije lišeni slobode. Odatle su ih prevezli u Bajinu Baštu, gde su ih u nekom vojnom objektu ispitivali oficiri VJ o njihovom angažovanju u ratu u BiH. Neki vojnici su ih psovali i pretili im batinama, ali ih je od napada zaštitio jedan oficir. Nakon ispitivanja, ponovo su ih uveli u kamione i rekli su im da ih voze ”kod Arkana u Srebrenicu, pa šta bude”. Prema rečima Nusreta Kulovca, u kamionu u kojem je on bio bilo je previše ljudi, teško se disalo, a tokom vožnje se ugušio Edem Torlak zvani Makanja. Vojska ih je dovela u Šljivovicu. Tu su prenoćili, a ujutro su ih autobusima, koje je obezbeđivala policija, sproveli u Mitrovo Polje. Nusret Kulovac kao i ostali zatvoreni Bošnjaci, spavali su na parketu u sobama koje su bile pretrpane ljudima. Policajci su noću ulazili u sobe, izvodili zatvorenike na batinanje, a njega samog su nekoliko puta izvodili i tukli. Često su igrali igru ”zuce”, koja se sastoji u tome da zatvorenik ne sme da gleda ko ga udara, a treba da pogodi ko ga je udario – ako ne pogodi igra se nastavlja. U toj igri Nusret je jednom prilikom dobio udarac pendrekom po ramenu, od čega i danas oseća bolove na svaku promenu vremena. On je zajedno sa još nekim zatvorenicima radio na izgradnji brane na obližnjem potoku. Iako se radilo u blatu, tri meseca im nije dozvoljeno da se okupaju i svi su dobili vaške. Hranu su dobijali u nedovoljnim količinama, iako je MKCK stalno dopremao hranu. Oslobođen je 16. januara 1996. godine, kada je posredstvom MKCK i UNHCR otišao u SAD. Od posledica torture, Nusret Kulovac ima teške psihičke i fizičke probleme.

Sakib Rizvić, Bošnjak iz Zvornika, izbeglica u Srebrenici, je nakon višednevnog skrivanja po šumama, sa grupom muškaraca 31. avgusta 1995. godine preplivao jezero kod Diviča, s čije druge strane je teritorija Srbije. Tu su ih presreli graničari, pripadnici VJ i odveli do njihovog komandnog mesta u Malom Zvorniku, gde su Sakibu oduzeli veći iznos deviza i kilogram zlata, bez izdavanja potvrde. Odatle ih je policija odvela u policijsku stanicu u Malom Zvorniku gde su ih ispitivali o načinu prelaska u Srbiju i njihovom angažovanju tokom rata u BiH. Sakiba je, tokom ispitivanja, jedan policajac uz psovke udarao pesnicama po telu. Ujutro, policijskim autom su prevezeni u Šljivovicu, a nekoliko dana kasnije, Sakib je prebačen u Mitrovo Polje, gde ih je vrlo brzo popisao MKCK. Policajci su ga pet puta ispitivali o njegovom učešću u ratu, Naseru Oriću itd. Policajci koji su stražarili u hodniku udarali su zatvorenike kada su išli u WC. Za odlazak u WC morali su da traže dozvolu. Sakib je prilikom odlaska u WC jednom priliko dobio udarac nogom u stomak. Morali su da se predstavljaju srpskim imenima. Sakib je morao da se predstavlja kao Dragan. Hranu su dobijali nedovoljno. Dešavalo se da prilikom postrojavanja pred barakama, nisu mogli da stoje od gladi. U Mitrovom Polju je proveo šest meseci, a zatim su ga prebacili u Šljivovicu, gde je proveo još dva meseca. Oslobođen je posredstvom MKCK 10. aprila 1996. godine.

Nusret Kulovac i Sakib Rizvić osećaju teške posledice logoraškog života u Srbiji.

FHP poziva Vladu Srbije da donese program reparacija za žrtve kršenja ljudskih prava u prošlosti za koje su odgovorni srpska policija i vojska.