Mišljenje FHP: Žalbeno veće MKTJ je revidiralo presudu Šljivančaninu na osnovu informacija pristrasnog svedoka
Fond za humanitarno pravo, čiji su predstavnici pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu (u daljem tekstu Veće za ratne zločine), zastupali porodice streljanih na Ovčari, smatra da je Žalbeno veće MKTJ dalo poverenje svedoku koji pripada grupi bivših oficira JNA koji svim sredstvima, uključujući svedočenje pred MKTJ i Većem za ratne zločine, pokušavaju sebe da zaštite od mogućeg krivičnog progona, i da umanje odgovornost optuženih koji ih u svojoj odbrani ne terete.
FHP je čvrstog uverenja da Žalbeno veće ne bi oslobodilo majora Šljivančanina za pomaganje i podržavanje ubistva 194 ratna zarobljenika nakon pada Vukovara u novembru 1991. godine da je detaljnije bilo upoznato sa tokom suđenja pred Većem za ratne zločine u predmetu Ovčara, u kojem su svedoci Miodrag Panić, drugi bivši oficiri i pripadnici JNA dali odbranu koja je imala za cilj da prikrije istinu da su svi znali i bili svesni da je predaja zarobljenika srpskim teritorijalcima dozvola za odmazdu. Osim toga, ako je na Ovčari, posle povlačenja vojne policije, ostao zamenik Šljivančanina, major Vukašinović, kako je pred Većem za ratne zločine izjavio komandir čete vojne policije, svedok Dragan Vezmarović, Žalbeno veće je moralo da proveri te navode i otkloni svaku sumnju da je optuženi Šljivančanin, lično ili posredno, znao za povlačenje JNA sa Ovčare.
U vreme događaja, načelnik Štaba Gardijske brigade JNA, potpukovnik Miodrag Panić; načelnik Uprave za bezbednost JNA, general Aleksandar Vasiljević; komandant 80. Motorizovane brigade, potpukovnik Milorad Vojinović; zamenik majora Šljivančanina, major Ljubiša Vukašinović; referent u Službi bezbednosti Gardijske brigade, kapetan Borče Karanfilov; načelnik bezbednosti 80. Motorizovane brigade, kapetan Dragi Vukosavljević, kome je nadređeni bio major Šljivančanin; komandir čete vojne policije 80. Mororizovane brigade, kapetan Dragan Vezmarović, i drugi bivši oficiri i pripadnici JNA, svedočili su pred Većem za ratne zločine u postupku protiv pripadnika srpske TO Vukovar i paravojne grupe iz Srbije Leve supoderice, tokom 2004. i 2005. godine, kao i u ponovljenom postupku 2008. godine, kao da su osumnjičeni za ratni zločin aprotiv ratnih zarobljenika i civila. Bilo je očigledno da su svi detaljno informisani o presudi Mrkšiću, tako da su lako krivicu svaljivali na njega.
Drugačiji odnos su imali prema optuženom Šljivančaninu. Njega je čekalo suđenje pred MKTJ, zbog čega su svi ponavljali da 20. novembra 1991. godine nije bio na Ovčari. Major Vukašinović je na glavnom pretresu [17.12.2004.] negirao da je 20. novembra popodne bio na Ovčari sa svojim pretpostavljenim, majorom Šljivančaninom, iako je njihovo zajedničko prisustvo na Ovčari detaljno opisao pred istražnim sudijom Veća za ratne zločine. Na glavnom pretresu tvrdio je da je bio na Ovčari ali bez Šljivančanina, i da je otišao kada je situacija bila pod kontrolom vojne policije. Nasuprot njemu, vozač u Gardijskoj brigadi, svedok Mile Bakić je tvrdio da je 20. novembra popodne video Šljivančanina na Ovčari. S obzirom da se u Beogradu vodio postupak protiv neposrednih izvršilaca zločina, Veće za ratne zločine nije imalo zadatak da utvrdi da li je Šljivančanin bio 20. novembra popodne na Ovčari, ali je u postupku zaključivanja o tome, Pretresno, a kasnije i Žalbeno veće MKTJ, trebalo da proveri navode svedoka pred Većem za ratne zločine koji tvrde da su kritičnog dana videli optuženog Šljivančanina na Ovčari.
Umesto toga, Žalbeno veće MKTJ je donelo pravilo kojim je standard dokazivanja “van razumne sumnje” izgubio na jačini i ubedljivosti. Prihvatanjem navoda svedoka Panića da Mrkšić nije obavestio Šljivančanina o povlačenju JNA sa Ovčare kao ključnog dokaza za oslobađajući deo presude, Žalbeno veće je ozbiljno ugrozilo moguće krivične postupke protiv nekih bivših oficira JNA pred domaćim sudovima, koji su kao i Šljivančanin i Panić znali i bili svesni da će predavanje zarobljenika srpskim teritorijalcima ugroziti njihove živote. Uvođenjem nižih standarda dokazivanja u postupku preispitivanja pravnosnažnih presuda, Žalbeno veće je zaboravilo na obavezu MKTJ da nasleđe tog tribunala mora biti prepreka svakom pokušaju revizionizma i relativizacije zločina, lične i komandne odgovornosti.
Iz saopštenja MKTJ za medije
Početkom 2010. godine Šljivančanin je podneo zahtev za preispitivanje osuđujuće presude za ubistvo zarobljenika. Na pretresu pre postupka preispitivanja održanom u junu, bivši oficir JNA, Miodrag Panić, svedočio je da je tokom noći 20. novembra 1991. godine bio u poziciji da prati razgovor između Mrkšića i Šljivančanina i da Mrkšić nije obavestio Šljivančanina o povlačenju snaga JNA.
Žalbeno veće je u julu 2010. godine odobrilo Šljivančaninov zahtev za preispitivanje presude. Veće je zaključilo da nove informacije koje je dao Panić predstavljaju “novu činjenicu”… “Shodno tome, Žalbeno veće je ukinulo dodatnu osuđujuću presudu za ubistvo”.
Žalbeno veće je bilo mišljenja da je tvrdnja tužilaštva da je Panić pristrasan “donekle spekulativan”, i da se nije uverilo da je relevantno svedočenje bilo obeleženo namerom da iz ličnog interesa smanji šanse da bude krivično gonjen za zločine koje je možda i sam počinio.
Panićevo svedočenje “je učinilo malo kako bi prikazalo JNA, njene jedinice, Mrkšića, Šljivančanina, ili sebe samog u pozitivnom svetlu” zaključilo je Žalbeno veće, dodajući da je “Panić bio motivisan željom da umanji rizik od toga da i sam bude krivično gonjen, kao što tužilaštvo sugeriše, pretpostavka je da ne bi stupio u kontakt sa Šljivančaninovim timom odbrane i ponudio da svedoči u postupku preispitivanja”.
Prvobitna optužnica protiv Šljivančanina podignuta je 7. novembra 1995. godine. On je u pritvoru Međunarodnog suda od 1. jula 2003. godine. U kaznu će mu biti uračunato vreme koje je već proveo u pritvoru.
