Država obavezana da isplati odštetu žrtvi torture iz 1993.

Fond za humanitarno pravo (FHP) je 5. novembra 2009. godine primio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu kojom se država Srbija obavezuje da isplati 500.000,00 dinara Šefketu Hukiću, Bošnjaku iz sela Ugao [opština Sjenica], zbog odgovornosti za torturu koju su nad njim izvršili pripadnici SUP-a Sjenica u decembru 1993. godine. FHP je, u okviru svog programa podrške žrtvama kršenja ljudskih prava u prošlosti, u ostvarivanju reparacija, 18. aprila 2007. godine podneo tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije u ime Šefketa Hukića.

Tokom policijske akcije pronalaženja nelegalnog oružja kod bošnjačkog stanovništva, decembra 1993. godine, pripadnici SUP-a Sjenica Dragan Paunović, Milan Nedić su sa još nekoliko kolega došli u kuću Šefketa Hukića u selu Ugao. Od njega su tom prilikom zatražili da im preda automatsku pušku i municiju. Bez obzira na činjenicu što im je Šefket Hukić rekao da ne poseduje nikakvo oružje, policajci su mu naredili da krene sa njima u policijsku stanicu, uz pretnje da se neće vratiti kući. Sproveli su ga u prostorije Mesne zajednice „Karajukići“. Odmah pošto su ga uveli u salu, u kojoj se nalazilo još privedenih Bošnjaka, šest policajaca je počelo da ga naizmenično tuče, što je trajalo nekoliko sati. Iako je nekoliko puta gubio svest, policajci su ga polivali vodom i vraćali svesti da bi nastavili sa maltretiranjem. Sve vreme torture, inspektor Dragan Paunović ga je ubeđivao da preda oružje, na šta mu je Hukić odgovorio da on ne poseduje oružje, nakon čega je pušten kući. Prvih nekoliko dana Šefket Hukić se lečio kod kuće, i tek kasnije se javio lekaru u Sjenici koji u početku zbog straha od policije nije hteo da ga primi. Lekar iz privatne ordinacije konstatovao mu je, između ostalog, prelom rebara i oštećenje bubrega. Šefket Hukić se od posledica preživljene torture leči i danas.

U periodu 1992-95. godine, u akcijama pronalaženja nelegalnog naoružanja u Sandžaku, pripadnici MUP Srbije su stalno vršili pretrese kuća i tom prilkom neosnovano su priveli nekoliko stotina Bošnjaka. Svi Bošnjaci koji su bili privedeni, optuživani su da poseduju nelegalno naoružanje ili da učestvuju u ”aktivnostima protiv države”, iako je samo kod nekolicine pronađeno oružje bez dozvole. Većina privedenih lica svedočila su o brutalnoj torturi koju su prema njima primenjivali radnici DB-a i lokalne policije u cilju iznuđivanja priznanja o posedovanju nelegalnog oružja. O ovim događajima nije sprovedena ozbiljna istraga a prema podacima FHP, policajci koji su učestvovali u batinjanju sandžačkih Bošnjaka i danas su zaposleni u MUP Srbije.

FHP ističe da državni organi Srbije nikada nisu pokazali spremnost da žrtvama kršenja ljudskih prava od strane pripadnika srpskih snaga bezbednosti tokom devedesetih u Sandžaku pruže bilo kakav vid satisfakcije ili pomoći. Zbog toga su žrtve prinuđene da svoje pravo na obeštećenje ostvaruju kroz sudske postupke koji su veoma nepovoljni po njih, jer dugo traju, neizvesnog su ishoda, a sudovi,  posebno Vrhovni sud Srbije, su naklonjeni državi.