Povodom presude za ubistvo ratnog zarobljenika Ivana Sivrića u Kožuhama
Viši sud u Beogradu doneo je 15. oktobra 2020. godine presudu kojom je Nebojšu Stojanovića osudio na kaznu zatvora u trajanju od osam godina zbog ubistva ratnog zarobljenika Ivana Sivrića u mestu Kožuhe u maju 1992. godine. Fond za humanitarno pravo smatra da je izrečena kazna pravična i primerena težini izvršenog dela, kao da je ovo jedan od retkih postupaka za ratne zločine koji su završeni u kratkom roku i bez odugovlačenja.
Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je 13. jula 2018. godine optužnicu protiv Nebojše Stojanovića, pripadnika dobrovoljačke jedinice pod kontrolom srpske vojske, za ubistvo zarobljenika Ivana Sivrića početkom maja 1992. godine u mestu Kožuhe (Doboj, BiH). Stojanović je u večernjim satima izveo Sivrića iz kruga fabrike „Energoinvest“ gde je bio zatvoren, i odveo ga do mesta Djelovačke Bare u blizini reke Bosne, gde ga je, u ranije iskopanoj raci, ubio pucajući mu iz pištolja dva puta u glavu.
Sud je, na osnovu iskaza oštećene i svedoka – meštana Kožuha i Stojanovićevih saboraca, utvrdio da je Ivan Sivrić bio ratni zarobljenik hrvatske vojske; da je Stojanović u vreme ubistva bio u mestu Kožuhe i da je nekoliko dana pre ubistva Sivrića vodio u lokalni kafić gde je pretio da će ga ubiti. Svedoci su Stojanovića identifikovali po tome što je u vreme ubistva imao karakterističnu „čiroki frizuru“.
Kao i u drugim postupcima, prilikom odmeravanja kazne sud je kao olakšavajuće okolnosti cenio porodične prilike i dosadašnju neosuđivanost, odnosno da je Stojanović otac maloletne dece. Kao otežavajuću okolnost sud je cenio težinu i način na koje je delo izvršio.
Oštećena Ružica Miloš, sestra Ivana Sivrića, je upućena da nakandu štete ostvari u parničnom postupku, jer svoj zahtev nije precizirala tokom krivičnog postupka.
Ovaj postupak je počeo u februaru 2019. godine, i uprkos zastoju u suđenjima zbog pandemije korona virusa, godinu i po dana za koliko je okončan prvostepeni postupak se može smatrati primerom efikasnog suđenja što je u suprotnosti sa dosadašnjom ustaljenom praksom. Naime, veliki broj postupaka za ratne zločine traju i po više godina (Ćuška, Lovas itd..) što je dovelo do toga da je određeni broj optuženih, ali i žrtava i svedoka preminuo.
Međutim, činjenica da je oštećena radi ostvarivanja naknade štete upućena na parnični postupak, jer nije navela koliki konkretan iznos potražuje, ukazuje na izostanak adekvatne podrške koju oštećeni imaju tokom postupka. Naime, obaveza TRZ-a kao i Službe za pomoć i podšku svedocima i oštećenima je da informišu oštećene da ne samo da imaju pravo na naknadu štete već i da moraju do kraja postupka da opredele i konkretni novčani iznos koji potražuju. Pasivnošću nadležnih organa žrtva je primorana da se upusti u još jedan postupak kako bi ostvarila pravo koje je mogla da ostvari i tokom krivičnog postupka, čime se ona dodatno iscrpljuje i viktimizuje neophodnim ponovnim prepričavanjem zločina. Iz tog razloga, FHP smatra da je obaveza pre svega TRZ da blagovremeno obavesti žrtve o njihovim pravima, prikupi sve dokaze koji su neophodni da sud u toku krivičnog postupka odluči o zahtevu za naknadu štete, kao i da sud – kad god je to moguće, odmah tokom krivičnog postupku dosudi žrtvama pravičnu naknadu štete.
