Cena duševne boli generala Dikovića

Cena duševne boli  generala Dikovića

pescanik_ffImamo, recimo, trgovca drogom za koga svi znaju, ali se niko ne usuđuje da mu pomene ime i imamo, opet recimo, premijera koji se odvaži da ga javno denuncira: „Da vidim što se svi pravite blesavi kad svi znate ko je najveći narko diler u Srbiji… I sad svi se plaše ime da mu izgovore. Jeste videli da nikad se u novinama nije pojavio, nikad niko ne sme ništa da kaže o njemu. Svi se, bre, plaše. I svi ćute“. Zatim hrabro izgovori njegovo ime, a ovaj njega i vladu, na primer, tuži za povredu časti i ugleda. Onda sud naloži vladi da zbog nanete duševne boli obešteti čoveka novčanim iznosom sa obrazloženjem da je dilerom označen neko ko nikada za takvo delo nije krivično gonjen.

Upravo to se desilo Nataši Kandić i Fondu za humanitarno pravo u parnici po tužbi generala Ljubiše Dikovića, s tim da oni nisu izneli nepotkrepljene podatke, već su za tvrdnje o umešanosti aktuelnog načelnika Generalštaba Vojske Srbije u zločine protiv civila ponudili uverljive dokaze. U Dosijeu Diković, Fond je predočio podatke o učešću 37. brigade Vojske Jugoslavije u zločinima na Kosovu 1999. godine, kao i o ulozi 16. graničnog bataljona u hapšenju Bošnjaka odbeglih iz Srebrenice u julu 1995. godine i njihovom vraćanju u ruke bosanskih Srba koji će ih potom ubiti. Po nalazima Fonda, on je komandovao tim jedinicama u predmetno vreme i znao je ili je imao razloga da zna u šta su umešani njemu podređeni oficiri i vojnici, ili je i lično bio umešan u krivična dela.

Bez namere da ovom prilikom ulazimo u detalje, recimo samo da je Diković tužio Fond i Natašu Kandić (koncentrisao se na uslovno rečeno blaže zločine, nije smatrao da su mu čast i ugled povređeni navodima o učešću njegove brigade u ubistvima), a sud je tuženima naložio da mu na ime naknade štete zbog pretrpljene duševne boli isplate 550.000. Presudu je doneo Prvi osnovni sud, a potvrdio Apelacioni sud u Beogradu. Oba suda vodila su se logikom koja na brutalan način ustanovljava praksu zabrane slobode izražavanja i iznošenja podataka do kojih pravosudni organi nisu mogli ili nisu hteli da dođu.

Logika pravosuđa je sledeća: javno se ne smeju se iznositi „nedokazane tvrdnje“ o bilo čijoj potencijalnoj krivičnoj odgovornosti, a nedokazana je svaka koju nije potvrdio ili makar razmatrao sud. Tako Apelacioni sud navodi da je „nesumnjivo utvrđeno“ da Diković „nije podvrgnut krivičnom gonjenju za bilo koje krivično delo“, što automatski odriče pravo svakome ko bi, kad već neće tužilaštvo, ukazao na njegovu umešanost u ratne zločine.

Očito spremno na sve kako bi zaštitilo aktuelnog načelnika Generalštaba VS, pravosuđe Republike Srbije ujedno štiti sve druge neprocesuirane kriminalce od javnog iznošenja dokaza o njihovim nedelima, bilo da su potencijalni ratni zločinci, narko dileri ili obični lopovi.

Zadržimo li se samo na polju ratnih zločina, to bi značilo da se – u situaciji u kojoj su pred Tribunalom u Hagu za zločine nad kosovskim Albancima osuđeni najviši zvaničnici Srbije, a pred domaćim sudovima i jedan broj direktnih počinilaca – moralo ćutati o ulozi svih onih oficira, između ostalih komandanata brigada, koji su povezivali planere i nalogodavce ubistava hiljada i proterivanja stotina hiljada albanskih civila sa direktnim izvršiteljima zločina.

Prema tome, Fond za humanitarno pravo trebalo je da prećuti dokaze o ulozi Dikovića i njegove brigade u zločinima na Kosovu iznetim u već pomenutom Dosijeu, zatim i one iz Dosijea Rudnica u kojima su opisani zločini nad albanskim civilima u Rezali i drugim selima u oblasti Drenice, čija su tela pre tri godine otkrivena u masovnoj grobnici Rudnica kod Raške.

Pre toga, trebalo je da ćuti o ulozi pripadnika 10. diverzantskog odreda VRS (makar onih kojima nije suđeno) i njima nadređenih oficira Dragomira Pećanca i Milorada Pelemiša, u streljanju oko 1.200 Srebreničana na vojnoj ekonomiji Branjevo 16. jula 1995. godine. Zatim i o odgovornosti 549. i 125. motorizovane brigade u zločinima na Kosovu, kao i njihovih komandanata Božidara Delića, danas poslanika Narodne Skupštine Republike Srbije, i Dragana Živanovića.

Nema veze što je u zoni odgovornosti  549. brigade ubijeno oko 2.200, na području pod kontrolom 125. brigade oko 1.800, a u reonu 37. brigade 1.400 albanskih civila. Nema veze što su stotine tih tela kasnije otkrivene u tajnim grobnicama u Srbiji, niti je bitno što se stotine još uvek vode kao nestali. Nevažno je i što postoje dostupni dokazi o odgovornosti pripadnika tih jedinica za činjenje i prikrivanje zločina. Važno je ne uznemiriti savest počinilaca. Ako o tome ne progovara srpsko pravosuđe, dužni su da ćute i svi drugi.

Nije trebalo iznositi ni podatke o ulozi oficira VJ poput Momira Stojanovića, u vreme objavljivanja Fondovog Dosijea Operacija Reka predsednika Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, u ubistvima najmanje 350 albanskih civila i proterivanju ostalog stanovništva Meje, Korenice i drugih đakovičkih sela u proleće 1999. godine. Jer Stojanović i drugi umešani u zločine nikada nisu procesuirani u Srbiji. Samo ih traži Interpol.

Po logici pravosuđa Srbije, Drago Hedl je morao da ćuti o ubistvima Srba u Osijeku i ulozi Branimira Glavaša u njima sve dok ovaj nije makar optužen, a pitanje je da li bi ikada bio optužen da se u javnosti nisu pojavile informacije o njegovim zločinima. Feral Tribune je trebalo da ne pominje Loru, Timočka krimi revija da ne piše o hladnjači kod Tekije, Vreme da prećuti događaje u Vukovaru i drugde, samo da se ne bi uznemirila savest i okrnjio ugled onih koji su u tim događajima učestvovali i bili odgovorni za zločine.

Fond za humanitarno pravo u do sada objavljenim dosijeima javno je izneo dokaze o umešanosti u zločine različitih političkih, vojnih i policijskih zvaničnika Republike Srbije (i Republike Srpske ukoliko borave na teritoriji Srbije), a protiv desetina njih podneo krivične prijave. I uprkos presudi Apelacionog suda, nastaviće to da čini.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik

Share