Evropski sud za ljudska prava odbacio predstavku logoraša iz Šljivovice i Mitrovog Polja: Tužilaštvo amnestirano, žrtve izneverene

Evropski sud za ljudska prava doneo je 27. oktobra 2016. godine odluku kojom je odbacio predstavku protiv Republike Srbije podnetu u ime 67 Bošnjaka, zatočenih u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje u Srbiji tokom 1995. i 1996. godine, i na taj način odbio da utvrdi da li je istraga koju su državni organi sproveli povodom njihovog zlostavljanja tokom zatočeništva bila adekvatna. Fond za humanitarno pravo (FHP), koji je bivše logoraše zastupao u ovom postupku, smatra da se ovakvom odlukom Evropskog suda hiljade žrtava još neprocesuiranih zločina ostavljaju bez zaštite, a pravosuđu Srbije nudi izgovor za dosadašnji i budući nerad na polju procesuiranja ratnih zločina.

Krivična prijava i postupak pred Ustavnim sudom

U septembru 2011. godine FHP je TRZ-u podneo krivičnu prijavu protiv 14 identifikovanih i više desetina neidentifikovanih pripadnika VJ, MUP-a i Državne bezbednosti Republike Srbije zbog zločina izvršenih u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje u periodu od kraja jula 1995. godine do 10. aprila 1996. godine. Uz krivičnu prijavu, FHP je TRZ-u dostavio i oko 70 izjava bivših logoraša koji su preživeli torturu i nehumana postupanja i predložio TRZ-u da ih sasluša u svojstvu svedoka.

TRZ je 8. marta 2013. godine donelo odluku da „nema mesta krivičnom gonjenju prijavljenih, jer iz navoda samog podneska i svih naknadno prikupljenih podataka i preduzetih radnji, proizilazi da u njihovim radnjama nema elemenata krivičnog dela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika kao ni bilo kog drugog krivičnog dela iz nadležnosti ovog tužilaštva”.

Naknadnim proverama, FHP je ustanovio da TRZ nije kontaktiralo ni jednog od predloženih svedoka, što ukazuje da TRZ nije sprovelo sveobuhvatnu, nezavisnu i efikasnu istragu, na šta ga obavezuje Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Konvencija).

FHP je zbog toga, u ime bivših logoraša, 4. aprila 2013. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu. Ustavni sud je 27. juna 2014. godine doneo rešenje kojim je odbacio ustavnu žalbu uz obrazloženje da odluka TRZ ne predstavlja pojedinačni akt kojim je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te iz tih razloga nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka.

Kako su u domaćem pravosuđu iscrpljena sva pravna sredstva, FHP je 24. decembra 2014. podneo predstavku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu protiv Republike Srbije. O sporu se izjasnila i Bosna i Hercegovina, jer se radi o njenim državljanima.

Odluka Evropskog suda

Iako su i jedna i druga strana u postupku podnele veliki broj argumenata i dokaza koji se odnose na ključno pitanje – da li je istraga koju je TRZ sprovelo po krivičnoj prijavi bila efikasna ili ne – Evropski sud na kraju nije ni odlučivao o tom pitanju, već je zauzeo stav da su stranke prekasno zatražile zaštitu zbog povrede prava iz Konvencije. Naime, Konvencija nameće obavezu osobi kojoj je povređeno pravo da reaguje blagovremeno, pokretanjem raspoloživih žalbi, prvo u državi odgovornoj za povredu a potom pred Evropskim sudom. Iako je FHP predstavku podneo u okviru formalnog šestomesečnog roka od odluke Ustavnog suda, Evropski sud je ipak zaključio da su podnosioci, kako je od samih događaja do podnošenja krivične prijave proteklo 16 godina, propustili da blagovremeno pokrenu postupak za zaštitu svojih prava.

Sud tako smatra da su žrtve zločina u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje morale mnogo ranije znati da TRZ zločine počinjene nad njima neće procesuirati, iz čega se izvodi zaključak da rok od šest meseci za obraćanje Sudu u datom slučaju ne teče od momenta kada je iscrpljen poslednji pravni lek pred domaćim pravosuđem, što je u slučaju Srbije odluka Ustavnog suda, već od trenutka kada su žrtve shvatile da se TRZ neće baviti njihovim sudbinama. Taj trenutak se, po Sudu, nalazi negde između 2006. i 2010. godine kada su donošene pravnosnažne presude pred srpskim pravosuđem u kojima sukob u BiH nije tretiran kao međunarodni, što je navodno morao biti signal bošnjačkim žrtvama logora u Srbiji i FHP-u kao njihovom zastupniku da se TRZ neće baviti njihovim slučajem jer se na njega ne bi mogle primeniti Ženevske konvencije koje se odnose na međunarodne oružane sukobe, odnosno da TRZ krivična dela ne bi kvalifikovalo kao ratni zločin. Takvo rezonovanje pravno je i logički neshvatljivo sa više aspekata.

Prvo, činjenični osnov iz koga Sud izvodi ovakav zaključak je netačan. Naime, Evropski sud zaključuje da TRZ od početka svog rada sukob u BiH posmatra isključivo kao unutrašnji oružani sukob, te da je ova praksa bila konzistentna i da je podnosiocima predstavke moralo biti poznato da, pri takvoj praksi, TRZ neće postupati po krivičnoj prijavi. Međutim, netačno je da u Srbiji postoji konzistentna praksa po kojoj se sukob u BiH tretira kao unutrašnji, budući da je u optužnici u predmetu Tuzlanska kolona sukob u BiH kvalifikovan kao međunarodni, a ovaj predmet je postao pravnosnažan u decembru 2015. godine.

Štaviše, Sud se u presudi uopšte ne osvrće na činjenicu da je prilikom odbacivanja krivične prijave TRZ, bez dodatnog obrazloženja, navelo da „nema elemenata krivičnog dela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika kao ni bilo kog drugog krivičnog dela iz nadležnosti ovog tužilaštva”. Ovako opštom formulacijom TRZ zapravo navodi da, pored ratnih zločina, nema mesta gonjenju ni za delo zločin protiv čovečnosti – čiji elementi jesu sadržani u delima opisanim u krivičnoj prijavi i za čije postojanje je irelevantno da li uopšte postoji oružani sukob, a kamoli kog je karaktera. Međutim, čak i da se Sud osvrnuo na pitanje zločina protiv čovečnosti, izvesno je da bi epilog ovog postupka ostao nepromenjen, budući da TRZ nikada u ranijoj praksi, suprotno svojim međunarodno pravnim obavezama, nije podiglo optužnicu za ovo delo. Iako se Veće koje je donelo odluku izričito izjasnilo da ostavlja po strani ispravnost tumačenja međunarodnog prava od strane TRZ-a, ono je ovakvim nesvestranim razmatranjem predmeta suštinski amnestirao TRZ za njegovo neprimenjivanje međunarodnog prava.

Konačno, TRZ u ovom trenutku ima preko 800 nerešenih predmeta; preko 10 godina najavljuje optužnice za najteže zločine iz svoje nadležnosti, a na nedovoljnu aktivnost TRZ godinama ukazuju Evropska komisija, Komesar za ljudska prava Saveta Evrope, OEBS, Komitet za prisilne nestanke, kao i drugi UN komiteti. To je stvarnost procesuiranja ratnih zločina u Srbiji. Umesto da prihvatanjem predstavke FHP-a utiče na početak procesa počiniocima zločina u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje i ubrza početak suđenja u brojnim drugim predmetima, Sud je praktično podržao decenijsku neaktivnost TRZ-a, a odgovornost za izostanak procesa ratnih zločina stavio na teret žrtava. Ujedno je Sud odstupio od sopstvene prakse – u slučajevima kada državne vlasti poseduju saznanja da je počinjeno teško krivično delo, obaveza da pokrenu istragu je prvenstveno na njima (videti npr. slučaj İlhan protiv Turske). Iako su državni organi Srbije znali za postojanje logora Šljivovica i Mitrovo Polje (jer su ih sami i oformili) i iako im je nesumnjivo bilo poznato da se prema zatočenicima tih logora nečovečno postupa te da je bilo i smrtnih slučajeva (o čemu su Sudu predočeni dokazi), prema odluci Evropskog suda ispada da je obaveza iniciranja krivičnog postupka bila isključivo na žrtvama.

Odluka po predstavci FHP-a u vezi sa logorima Šljivovica i Mitrovo Polje bez sumnje će dodatno umanjiti mogućnost da pravda za žrtve zločina počinjenih u tim logorima bude dostignuta pred pravosuđem Srbije. Posledice, međutim, mogu biti dalekosežnije budući da ova odluka nudi izgovor TRZ-u za nepostupanje u brojnim drugim predmetima, a odgovornost za (ne)pokretanje postupaka prebacuje na žrtve i njihove zastupnike. Tako je najnovijom odlukom Suda ionako usporen proces suđenja za ratne zločine u Srbiji dodatno ugrožen, čime je u pitanje dovedeno pravo na pravdu hiljada žrtava zločina koje TRZ do danas nije procesuiralo.

Činjenice o logorima i zlostavljanju

Nakon pada Žepe (zone pod zaštitom UN u Bosni) pod kontrolu vojske bosanskih Srba 27. jula 1995. godine, jedan deo lokalnih Bošnjaka, pripadnika Armije BiH, među kojima je bilo i civila i maloletnika, na improvizovanim splavovima je prešao reku Drinu i tako ušao na teritoriju Srbije. Oko 800 Bošnjaka je u periodu od 31. jula do 10. avgusta 1995. godine u više grupa prešlo na desnu obalu Drine i predalo se vojsci SRJ. Graničari VJ su ih zarobili, a zatim su ih poveli do karaule Jagoštica, usput ih psujući, preteći im i udarajući ih puškama. U Jagoštici su Bošnjaci evidentirani, a zatim su ih vojnici u kamionima odveli do improvizovanog logora u mestu Šljivovica (opština Čajetina). Tokom vožnje, zbog nedostatka vazduha i zbog gužve u kamionu, jedan Bošnjak se ugušio. Kada su stigli do Šljivovice, Bošnjaci su predati pripadnicima SUP-a Užice. Nakon nekoliko dana oko 450 Žepljana je iz Šljivovice premešteno u drugi logor u Mitrovom Polju, pokraj Aleksandrovca. Uslovi smeštaja, ishrane i odnosa stražara prema logorašima su bili identični u oba logora. Logoraši su svakodnevno prebijani i mučeni. Uskraćivani su im hrana i san. U oba logora je postojala posebno izdvojena grupa muškaraca koji su držani u tzv. izlolaciji, a za koje se verovalo da pripadaju komandi Armije BiH. Oni su svakodnevno prebijani i vođeni na ispitivanje o njihovoj ulozi u Armiji BiH. U logorima je nekoliko logoraša preživelo i seksualno nasilje. Jedina žena među zatočenicima, koja se kratko vreme nalazila u logoru u Mitrovom Polju, preživela je seksualno nasilje od strane policajca koji je bio zaposlen u stanici milicije Brus. Tokom prve polovine 1996. godine, uz posredovanje UNHCR-a obavljena je repatrijacija logoraša u BiH ili njihovo upućivanje u treće zemlje, nakon čega su oba logora zatvorena.