Postavka koja obavezuje

Postavka koja obavezuje

I mnogo snažnija društva, države sa definisanim institucijama, teško uspevaju da se izbore sa nacionalizmom i njegovim smrtonosnim mutantima. Ako Srbija makar i pokuša, skinuće deo tereta sa generacija kojima se i dalje serviraju propagandne izmišljotine. Ukoliko ne uspe, suočiće se sa snajperskim kadrovanjem i liderstvom iz mafijaških resursa

Izložba Bogujevci – vizuelna istorija (Saranda, Jehona i Fatos Bogujevci, Kulturni centar Beograda, prostor Podroom, kustos Džejms Velmslej, Hartefakt, Beograd) albanskih umetnika, preživelih članova porodice Bogujevci iz Podujeva, mogla bi da bude novi početak u srpsko-albanskim odnosima. Reč je o prvom kulturnom događaju takve vrste nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji, ukoliko ne računamo izložbu savremene albanske umetnosti koja je postavljena 2008, u galeriji Kontekst na Dorćolu, ali su otvaranje sprečili pripadnici fašističke bande Obraz. Razbijen je jedan od eksponata, digitalni print lika Adema Jašarija, jednog od komandanata Oslobodilačke vojske Kosova. Neposredno nakon otvaranja izložbu u KCB posetio je srbijanski predsednik Vlade Ivica Dačić, dajući joj najviši institucionalni značaj.

Sa ulice su oterani ekstremisti, ne mnogo motivisani, ali primetno mrziteljski raspoloženi, a bez problema se održao i prateći program, Deca rata, u okviru kojeg su govorili Sudbin Musić iz Prijedora, jedan od zarobljenika logora Trnopolje, Igor Matijašević iz Sotina kod Vukovara, koji je godinama tragao za posmrtnim ostacima članova porodice, Zijo Ribić, žrtva formacije Simini četnici iz Skočića kod Zvornika i Radomir Nevajda, izbeglica iz Gline.

Izgledalo je da se Dačić, makar i na trenutak, istinski preobratio; među nama, teško je, za domaću upotrebu, mrzeti stalno, makar i približnim intenzitetom, a premijerov je brižljivo građeni pandurski imidž podrazumevao da se građanima Srbije albanske nacionalnosti obraća sa manje ili više mržnje/pretnje u glasu. Očekivalo se da svakog časa, kao 1999, pozove da se gine, odnosno ubija, za Kosovo, ali bi, sa primetnom čežnjom, konstatovao da je Srbija razoružana, te joj ostaje samo diplomatija. Koliko je od svega što poslednjih par godina ponavlja bilo poza za birače dobijene “olako obećanom brzinom” u rešavanju kosovskog problema, a koliko ozbiljni poremećaj u rasuđivanju, ostaje da procenjujemo. Tek, izrazio je saučešće, konstatovao da su žrtve – žrtve, da nema “njihovih” i “naših”, a Saranda Bogujevci ocenila je kako su umetnici došli zbog važnog koraka ka pomirenju, do kojeg će put biti dug.

Dačić je o podujevskom masakru porodica Bogujevci i Durići kazao da oni koji su ga počinili “to nisu učinili u ime Srbije, niti ih je za to neko ovlastio”. Ovakvih je albanskih porodica, pre njih bile su hrvatske i bošnjačke, mnogo, mnogo je nevinih žrtava koje su ubili oni koji su imali ovlašćenja i neštedimice ih koristili. Niko ih nikada nije zvanično pomenuo, nije izgovorio ko ih je ubio i zbog čega. Beznadežno malo ljudi u Srbiji zna da je sa Kosova tokom intervencije NATO prognano osamsto hiljada ljudi. Zašto su prognani i zašto se o tome ne zna? Žrtve, ponižavane pred sudovima, uglavnom nisu dobile reparacije, a sa Kosova je Albancima opljačkano sve što je bilo vredno, ostalo je uglavnom spaljivano.

Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, sadašnja koordinatorka Komisije za REKOM, brižljivi dvodecenijski hroničar zlodela, uključujući i ona nad kosovskim Albancima, ustvrdila je da Dačićev gest predstavlja važan napredak i otvorila novo pitanje odgovornosti – nevladinog sektora.

“Premijer Srbije je pokazao saosećanje, što je pristojno. Nije to malo. Građanska Srbija nije pridala značaj ovom događaju. Preovlađuje stav da ‘svi dobro znamo ko su Daćić i Vučić’ –’isti su, nisu se promenili’. Tačno je da svi znamo ko su Vučić i Dačić. Znamo njihovu prošlost. Sve njihove govore iz devedesetih i devedeset devete možemo ponovo da slušamo, samo pritiskom ‘Youtube’ na ‘Google’. Ali budimo pošteni, bar kada je Kosovo u pitanju. Da li je građansko društvo Srbije bilo bolje od vlasti u vreme NATO bombardovanja? Intelektualna elita Beograda pismom se obratila međunarodnoj zajednici, tražeći da NATO prestane da bombarduje Srbiju. Nije bilo zahteva Miloševiću da srpska policija i vojska prestanu da ubijaju Albance, a svi su znali, i mogli su znati, šta se događa na Kosovu. Još uvek me stid kako smo se poneli prema Albancima. Nije bila potrebna hrabrost otići na Kosovo, videti šta rade policija i vojska. Sve su radili otvoreno, od pljačke do ubijanja. Sve je, osim neba, bilo srpsko. I albanski životi. Mi, nevladine organizacije, novinari i intelektualci, znali smo šta se događa, ali smo bili ravnodušni, sebični, solidarisali smo se sa Miloševićem, Dačićem, Vučićem… Tako je bilo”, napisala je Nataša Kandić.

Ovakva će teza, sasvim izvesno, izazvati brojne oprečne ocene, ali je izvesno da će ozbiljnost namera Dačića i Aleksandra Vučića moći da se procenjuje iz dana u dan. Jer, treba otvarati bolna kosovska pitanja, a država i dalje finansira fašistički tabloid Večernje novosti koji izložbu Bogujevci – vizuelna istorija, na svoj, podmukli i prljavi način tretira kao provokaciju.

“Beograd je, pre neko veče, otvorio jednu od svojih kulturnih institucija – Kulturni centar Beograda – i tu, u srcu grada, instalirao repliku dnevne sobe albanske porodice Bogujevci, sa Kosova i Metohije, stradale od strane srpske paravojne grupe ‘Škorpioni’, marta 1999. godine. Jeziv zločin. Preživelo je troje mališana. Danas su to odrasli ljudi, državljani Velike Britanije. Njih troje su autori izložbe; zatražili su i dobili mogućnost da Srbima, u njihovom glavnom gradu, predstave porodičnu tragediju. Za taj zločin srpska država osudila je izvršioce. Eno ih u zatvoru i na poternicama. Izložbu je otvorio Ivica Dačić. Snažna poruka prisustvom, veliki prostor za tumačenje. Veći deo srpske javnosti drži da je ova izložba, uz sve poštovanje za mrtve, ipak provokacija, ukazivanje na Srbe kao jedine zločince. Izložba je, ponoviću, postavljena u Kulturnom centru Beograda. Na stranu pitanje šta ovakva postavka ima sa kulturom”, penio je i tiskao neprevaziđeni Ratko Dmitrović.

Vezu izložbe sa kulturom on, fakat, nije ni mogao da razume, ali svima je jasna veza “Novosti”, odnosno ovakvog stava i države. Nema tu relaksacije, baš kao što nema istine u udžbenicima i u sudskim presudama, lustracije u vojno-bezbednosnim strukturama, pretećim tempiranim bombama punim odlikovanih manijaka. “Da, ali…” ključna je formula za hinjenu empatiju prema albanskim žrtvama države Srbije, oprost za silovane devojke i žene, saobraćajna dozvola za ukradene automobile, račun za otete satelitske antene…

I mnogo snažnija društva, države sa definisanim institucijama, teško uspevaju da se izbore sa nacionalizmom i njegovim smrtonosnim mutantima. Ako Srbija makar i pokuša, skinuće deo tereta sa generacija kojima se i dalje serviraju propagandne izmišljotine. Ukoliko ne uspe, suočiće se sa snajperskim kadrovanjem i liderstvom iz mafijaških resursa.

Bojan Tončić

Share