Intervju, Sandra Orlović: Nisam nova Nataša Kandić!

Nova direktorka FHP za Telegraf govori o budućnosti Fonda, nadimku “Mala Kandićka”, saradnji sa Tužilaštvom za ratne zločine, ali i o predrasudama da ne mare za srpske žrtve

Nova izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović, koja je na tom mestu nasledila Natašu Kandić, kaže u intervjuu za Telegraf.rs da je za nju velika čast što je izabrana na mesto direktora i da joj ne smeta što je zovu “mala Kandićka”, jer je s bivšom direktorkom veliki prijatelj.

Orlovićeva poručuje da je čista predrasuda da se njena organizacija ne bavi srpskim žrtvama i podseća da su upravo oni prvi dokumentovali zločine nad Srbima.

Šta za Vas znači izbor za direktora Fonda za humanitarno pravo?

– Veliku čast, ali i odgovornost prema onome što je Fond do sada uradio, kao i obavezu da se to nasleđe i vernost principima, koji su svima poznati, sačuva. Oni su pomoć žrtvama ratova iz 90-ih godina na prostoru bivše SFRJ, da oni ostvare pravo na pravdu, istinu i reparacije, kao i podrška društvima u regionu, pre svega srpskom, da se suoči s nasleđem prošlosti.

Koji su razlozi za povlačenje dosadašnje direktorke Fonda Nataše Kandić s te pozicije i da li će i koju funkciju ona imati?

– Nataša Kandić ostaje član Upravnog odbora kao osnivač, a vodiće dva najznačajnija projekta – Inicijativu za REKOM i Popis ljudskih gubitaka. Odluka o smeni generacija nije doneta na brzinu, već je rezultat dugog promišljanja i ona je proistekla iz odgovornog odnosa prema misiji Fonda. Smena generacija treba da bude prirodan proces u svim organizacijama.

Koliko dugo već radite u FHP i kakav je Vaš odnos s bivšom direktorkom?

– Tu sam sedam i po godina. Ovo je moj prvi pravi posao, uz njega sam odrasla i sazrela. S Natašom Kandić sam u odličnim odnosima, ona je moj prijatelj i šansu koja mi je pružena dugujem isključivo njoj.

Koji ste cilj zacrtali kada ste izabrani na funkciju i koji će biti prvi projekat realizovan za vreme Vašeg mandata?

– Nema nekih posebnih, novoformiranih zadataka, mi imamo svoj program rada u naredne dve godine, a ja ću biti angažovana i na projektu koji se tiče potrage za počiniocima ratnih zločina. U okviru njega podnosimo krivične prijave za počinjene ratne zločine kako protiv onih koji su izvršili ili naredili zločin, ali i protiv onih koji su mogli a nisu ga zaustavili i sprečili. U okviru ovog projekta nastavljamo s objavljivanjem dosijea o jedinicama koje su učestvovale u vršenju ratnih zločina.

Šta za Vas znači rad u FHP?

– Rad u Fondu je privilegija jer sam zajedno sa svojim kolegama i saradnicima u prilici da radim vrlo human posao. Komuniciramo sa žrtvama, njihovim porodicama i drugim učesnicima ratova, čitamo dokumenta koja su do skoro bila označena kao strogo poverljivi. Naš svakodnevni izazov je pronalaženje načina da činjenice o prošlosti budu prihvaćene kao deo društvenog pamćenja i odgovornosti. Sve to skupa rad u FHP čini vrlo interesantnim.

Kako komentarišete činjenicu da FHP i njegovi projekti često ne nailaze na odobravanje javnosti, kao i političara u Srbiji?

– Ono što je uvek krasilo naš rad su pouzdane informacije, faktografski tačne, s kojima izlazimo u javnost, za nas to ostaje prioritet. Da li se one nekim političkim, desničarskim ili drugim grupacijama ne dopadaju, nas to ne zanima. Naši stavovi počivaju na činjenicama i dokazima, to je jedino važno.

Hoće li FHP posle oslobađajućih presuda hrvatskim generalima i Ramušu Haradinaju više pažnje da posveti srpskim žrtvama?

– Pitanje je malo maliciozno. Za one koji ne znaju, FHP je među prvima dokumentovao slučajeve zločina počinjenih nad Srbima u BiH, Hrvatskoj i na KiM. Čiste su predrasude da se Fond ne bavi srpskim žrtvama. Insistiramo na činjenicama o stradanju svih žrtava i to ćemo raditi i ubuduće. Mogu da pomenem i da je dokumentacija Fonda korišćena u predmetu Tužilaštva protiv Gotovine i Markača koji se vodio u Hagu, gde smo intervjuisali porodice žrtava ubijenih za i nakon operacije “Oluja”. Isto je i u nekim drugim predmetima koji su se vodili pred Tribunalom, a tiču se stradanja Srba.

Dokle se stiglo s inicijativom “REKOM”?

– Inicijativa za uspostavljanje zvanične međudržavne Regionalne komisije koja će utvrditi činjenice o svim žrtvama ratova u bivšoj Jugoslaviji je verovatno najzdravija i najiskrenija inicijativa civilnog društva koja je pokrenuta na ovim prostorima posle rata. Ona okuplja brojne organizacije žrtava, veterana, mladih, umetnike, intelektualce i druge iz svih zemalja bivše SFRJ. Sada je na državama regiona da institucionalizuju ovu inicijativu i osnuju međudržavnu komisiju. Političari su dali deklarativnu podršku osnivanja REKOM-a i to je ono što nas raduje, ali sada je pred nama faza u kojoj ta podrška treba da preraste u konkretne korake ka njegovom formiranju.

Nakon izbora odmah su vas prozvali “mala Kandićka”. Smeta li Vam novi nadimak?

– Videla sam i čula takve komentare, simpatični su, valjda je to zbog naočara koje obe nosimo. Nasmejala sam kada sam ih čula, nemam apsolutno nikakav problem s tim.

Da li FHP podnosi finansijske izveštaje državnim organima?

– Svake godine, kao i sve druge NVO, Fond za humanitarno pravo podnosi izveštaj o finansijskom stanju državnim institucijama na godišnjem nivou i tu nema ničeg spornog. Pored toga, imamo obavezu redovnog izveštavanja naših donatora, kao i revizije – godišnje i po projektima.

Kakva je Vaša imovinska karta? Pitam Vas ovo da bismo se za četiri godine ponovo videli i mogli da je uporedimo?

– Mi u NVO nemamo obavezi, poput političara, da prijavljujemo svoju imovinu. Ipak, ja od nje ne bežim. Nemam ništa od imovine, živim u iznajmljenom stanu, majka mi je penzioner.

Da li zbog obaveza stižete sve da stignete i da li privatni plan zbog toga trpi?

– Posao je vrlo zahtevan, dve godine nisam koristila godišnji odmor. Prijatelji i familija sigurno trpe i s pravom su nezadovoljni što ne mogu da im posvetim više vremena, ali to je posao koji volim i koji iziskuje mnogo rada, posvećenosti i putovanja Da li je moguće da FHP ublaži svoje delovanje i da na taj način pokuša da pridobije nove pristalice i ulepša sliku o sebi?

– Ne znam šta bi tačno značilo to ulepšavanje, ali znam da su principi i metodologija rada Fonda nepromenjivi već 20 godina i tako će biti i dalje, nikome se nećemo dodvoravati. Suočavanje sa zločinima koji su u naše ime počinjeni nad Bošnjacima, Hrvatima i Albancima veliki je izazov za današnju generaciju političara i društva. Mi od toga ne odustajemo. Svesni smo da nije prijatno slušati o takvim stvarima, ali isto tako znamo da je civilizacijska obaveza govoriti o tim zločinima, žrtvama i njihovim pravima.

Da li je ima i kakva je saradnja FHP i novih vlasti u Srbiji?

– Od perioda izbora nove vlade Srbije do sada nije bilo prilike za obraćanje institucijama za neku konkretnu pomoć i saradnju, ali će u ovoj godini, u sklopu projekta koji se tiče procesa pregovora Srbije sa EU, takvih kontakata izvesno biti. Tu mislim na Ministarstvo pravde.

Kakva je saradnja FHP s Tužilaštvom za ratne zločine?

– Fond je prvi davao najveću podršku Tužilaštvu i Sudu za ratne zločine od njihovog osnivanja, kroz ohrabrivanje svedoka da svedoče pred sudom, dostavljanje dokumentacije o ratnim zločinima itd. Ipak, nakon određenog vremena, uočili smo da u postupcima pred Specijalnim sudom ima puno nedostataka koji potiču iz propusta Tužilaštva. Jedna od naših zamerki je mali broj optužnica. Recimo, u 2012. godini optuženo je samo sedam osoba za ratne zločine, što je jako mali broj i u dosadašnjem periodu najmanji broj optuženih u jednoj godini. Druga zamerka je ta što Tužilaštvo izbegava da procesuira oficire i da podrže optužnice po komandnoj odgovornosti. Uz to, u Srbiji još uvek postoje veliki problemi vezani za zaštitu svedoka, koja spada u delokrug rada MUP-a Srbije.

Na koga tačno mislite kada kažete da je Tužilaštvo za ratne zločine moglo da podnese optužnicu po komandnoj odgovornosti?

– Fond je objavio dosije o ratnom putu sadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Ljubiše Dikovića, u čijoj su se zoni odgovornosti na Kosovu desili strašni zločini nad albanskim civilima s preko 500 žrtava. Već godinama Tužilaštvu su dostupni brojni dokazi o odgovornosti generala Aleksandra Vasiljevića, kao i bivšeg komandanta Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija, te drugih koji su se u vreme činjenja masovnih zločina u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu nalazili u hijerarhiji između onih najviših dužnosnika procesuiranih u Hagu i onih koji su direktno povukli obarač. Procesuiranje tih ljudi daje sliku odgovornosti samih institucija i učestvovanja države u zločinu. Postoji, verovatno, motiv po kojem Tužilaštvo vodi računa da sačuva državu i njen ugled.

(D. Zlojutro / Foto: M. Todorović).

 

 

 

 

 

Share