Niko ne želi da živi sa zločincima

Nataša Kandić je rođena 1946. godine. Diplomirala je sociologiju 1972. godine. Zajedno sa Srđom Popovićem, Ivanom Jankovićem, Vesnom Pešić i Svetlanom Slapšak 1990. objavljuje knjigu “Kosovski čvor” u kojoj na istraživački i dokumentovan način pokazuju da su navodi zvanične srpske politike o ugroženosti Srba na Kosovu neosnovani. Inicijator je mnogih antiratnih akcija. Osnivač je i izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo. Nagrade: Human Rights Watch (1993), US and EU Democracy and Civil Society (1998), Martin Ennals (1999), Komitet pravnika za ljudska prava (1999), NED Democracy (2000), Geuzepenning (2000), Roger E. Joseph (2000).

FS: O Miroslavu Filipoviću ste rekli da je “iznosio istinu zbog svog moralnog odnosa prema stvarnosti”. Koliko je opasno biti moralan danas?

Nataša Kandić: Ja se bavim poslom za koji smatram da se zasniva na pravilima profesionalnog rada. Naš rad nije dostupan novinarima, da bi oni našu dokumentaciju iznosili u javnost. Čitave dokumentacije su zaštićene i služe da bi sudski organi utvrdili odgovornost za počinjene ratne zločine. Utoliko mi otklanjamo jedan momenat opasnosti – imena se ne navode i time se otklanja opasnost da neko bude progonjen zato što se njegovo ime pojavljuje u javnosti. Na osnovu tih izjava, naši izveštaji govore o praksi u vreme ratnih sukoba, šta se događa kada su navodno počinjeni zločini. Ali, uvek stoji da mi nismo sud. Mi smo nevladina organizacija koja svojim pravilima daje poverenje svedocima koji iznose podatke o tome šta se dogodilo. Kada iznosimo podatke na osnovu izjava svedoka, vodimo računa o tome da poštujemo naša metodološka pravila, a osnovno je da uvek postoji više nezavisnih svedoka događaja.

Inače, svaki posao može biti opasan. Čišćenje ulice, rad u biblioteci mogu biti opasni. U našem poslu postoji druga vrsta opasnosti. Živimo u društvu u kome režim ne priznaje realnost, ne priznaje činjenice. Oni su za ovih deset godina stvorili paralelnu stvarnost i onda se prema stvarnosti odnose sa aspekta svoje realnosti. Kod njih ne postoje ni Srebrenica, ni general Ratko Mladić koji je komandovao napadom na Srebrenicu i odgovoran je za ono što se desilo tamo. Ne postoji ni general Krstić koji je pre dve-tri nedelje u Hagu svedočio nedvosmisleno i na užasno težak i potresan način izneo ono što se dogodilo.

Isto tako, kada ja iznosim svoje tvrdnje, kao svedok koji je video mnoge stvari, koji je razgovarao sa mnogim žrtvama, kada kažem da su se mnogi zločini dogodili i da ima mesta za utvrđivanje odgovornosti baš ovde u Srbiji, onda državni organi iz te paralelne stvarnosti se iznenade i kažu da to nije tačno, da je to širenje lažnih informacija i da će zbog toga pokrenuti sudski postupak. Doduše, sada su po prvi put ljudi iz državnih organa rekli – dobro, ukoliko ima podataka, oni su spremni da pokrenu postupak protiv onih koji su vršili ratne zločine.

FS: Šta je po Vama uzrok tako burne reakcije Vojske Jugoslavije na intervju u “Danasu”? Vi ste u tom razgovoru ponajmanje govorili o zločinima pripadnika srpskih snaga na Kosovu.

Pitanje zločina je u javnost izbilo tek sa slučajem Filipović. On je optužen i osuđen zbog toga što je otvorio pitanje odgovornosti. Na nekoliko mesta sam rekla da je citirajući ono što je slušao u svom gradu od oficira – među njima ima onih koji su bili ne samo zgroženi, već su se vratili sa Kosova u očajnom stanju, trajno emocionalno oštećeni – Filipović je jednostavno upotrebio to što svakodnevno sluša i stavio na papir. To je ono gde se Vojska osetila vrlo oštro napadnuta i videla je da se prvi put to pitanje otvara. Ja u tom intervjuu jesam pomenula i to pitanje. Ono nije bilo centralna tema, ali je u mom kasnijem odgovoru VJ i Generalštabu bilo. Ja sam se u tom odgovoru odlučila samo za dve stvari, ali vrlo konkretno, navodeći datum, mesto, kada sam neposredno videla mlade vojnike suočene sa kolonom civila koji se proteruju.

Ovde se negira činjenica, da su srpske snage, uključujući i VJ i policiju, proterivale civilno stanovništvo. To oni u svojoj paralelnoj stvarnosti mogu da negiraju, ali ja sam bila neposredni svedok, ja sam videla hiljade civila koji se teraju sa Kosova. I videla sam vojnike koji su to gledali.

A drugi slučaj koji sam konkretno pomenula je Izbica, koja se pominje u optužnici protiv Miloševića i drugih. To je konkretna stvar, nije generalna tvrdnja. Mislim da je to njih navelo na burnu reakciju. Ta reakcija jeste ozbiljna, ali i otvara neki prostor. Oni nisu rekli da ne priznaju da se bilo šta na Kosovu i u drugim ratovima dogodilo. Oni su rekli, pošto se ja nudim kao svedok, da sam obavezna da ponudim dokaze. Ja ne mogu ponuditi dokaze na tajnom suđenju. Ja ne mogu da iznosim nečije poverljive podatke. Ja mogu samo da iznesem podatke koje sam ja neposredno videla i istražila. Oni su svesni da u mom slučaju ne mogu da organizuju tajno suđenje, jer ja nisam prenosila njihove informacije. Ukoliko oni ozbiljno misle, stvara se prostor za otvaranje tog pitanja odgovornosti. Mada, ja lično mislim da su oni nespretno formulisali svoje saopštenje, kada su rekli da prekidaju svaku pismenu komunikaciju i otvaraju sudsku proceduru.

FS: Često se osporavaju svedočenja civila sa Kosova i ostalih ratom zahvaćenih prostora bivše Jugoslavije. Koliko su sa pravnog aspekta, ta svedočenja valjana?

Sa pravnog stanovišta to su samo početne informacije koje otvaraju put istrage. Sva svedočenja, dokumentaciju koju prikupe organizacije za ljudska prava, kao što smo mi, Human Rights Watch ili Amnesty International, sudovima služi samo kao pouzdana početna informacija u kom pravcu oni treba da idu. Svako sudsko telo posle toga sprovodi predistražne radnje kojima proveravaju početne informacije, pa onda tek nastupa istraga, gde u vrlo ozbiljnom procesu ispitivanja svedoka, rade posao koji dovodi do podizanja ili nepodizanja optužnice. Dokumentacija NVO je neprocenjiva pomoć istražnim organima sudova, jer bez takvih informacija ni jedan sud ili tužilaštvo ne bi mogao da radi. Upravo zato što nismo sudski organ naša dokumentacija nije otvorena da je mogu svi koristiti. Ona isključivo može biti dostupna sudskim organima.

Naravno da se svuda događa, pa i na sudu, da imamo posla sa lažnim svedocima. Ako se sećate slučaja Dušana Tadića pred Haškim tribunalom, dogodilo se da je sudu dat lažni svedok, ali da je na samom sudu unakrsnim ispitivanjem utvrđeno da je svedok posebno pripremljen za ulogu lažnog svedoka.

FS: Osim informacija o iskopavanju masovnih grobnica na Kosovu, javnost u Srbiji nije upoznata sa napredovanjem istrage. Dokle se stiglo u tom procesu?

Ono što se zna je da Haški tribunal po prvi put od početka rata u bivšoj Jugoslaviji ima priliku da odmah po završetku rata uđe u neku teritoriju gde su navodno počinjeni zločini i da krene sa svojom istragom. Haški istražitelji su raspolagali dovoljnom dokumentacijom o tome da je nešto počinjeno. Njima ja to poslužilo da trasiraju na koja mesta prvo da idu. U ovom trenutku oni idu istovremeno sa iskopavanjem grobnica i pokušavaju da izvrše identifikaciju zakopanih tela. To je jedan dokaz. Zatim to prati ispitivanje preživelih svedoka da bi se saznalo ko su ti ubijeni, kako su ubijeni, ko je počinilac. To je komplikovan proces, koji podrazumeva kombinovanje više metoda – od materijalnih dokaza do svedoka, koji potkrepljuju, potvrđuju ili navode na neke druge momente.

Činjenica je, a na to ukazuju i istražitelji Haškog tribunala, da u mnogim slučajevima identifikacija žrtava i uzroka smrti je vrlo otežana, zbog toga što je došlo do potpunog uništavanja dokaza, spaljivanja tela. Onda je vrlo teško utvrditi šta se pre toga dogodilo, na koji način su ubijeni ti ljudi.

FS: Od završetka NATO intervencije bezbednosna situacija na Kosovu se nije popravila. Vi imate odlične odnose sa građanskom opcijom kosovskih Albanaca. Kako oni gledaju na sva dešavanja u prethodnih godinu dana?

Da vam pravo kažem, ja najviše posla imam sa običnim ljudima. Ono što ja vidim na Kosovu je stanje koje je potpuno drugačije nego stanja koja su stvarana posle završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji. Ovde je nastupilo nešto što niko nije očekivao. Tokom desetogodišnje represije srpskog režima prema Albancima, nikad se nije događalo da ekstremisti Albanci preduzimaju osvetu i da organizuju napade protiv srpskih civila. To se nije događalo sve do 1998, kada je počeo sukob između policije i Oslobodilačke vojske Kosova. Te godine je nestalo oko 300 srpskih civila. Od tada, od Prekaza stvari počinju da se menjaju na Kosovu i da su na meti i srpski civili, kao i Albanci koji u albanskoj javnosti važe za one koji su sarađivali sa srpskim vlastima. To su ljudi koji su radili u srpskim firmama ili su na neki drugi način sarađivali sa srpskim vlastima.

Strategija međunarodnih snaga na Kosovu je bila: albanska etnička zajednica je u opasnosti, masovno proterivanje je u toku. Oni su pripremljeni na to da treba da uspostave neki mir i da nakon povlačenja Vojske tu više nema oružanog sukoba između prethodno zaraćenih strana. Pri tome nemaju nikakvu strategiju i to je ono što je najveća, ne samo zamerka, nego i jedna velika slabost međunarodne zajednice. Oni nisu pripremljeni da manjine postaju glavni problem i da zaštita manjina treba da postane njihov glavni zadatak.

Nakon povlačenja Vojske i policije Albanci više nemaju glavnog neprijatelja, koji je vršio teror nad njima. Onda dolazi do organizovanog nasilja prema manjinama, pre svega prema Srbima, Crnogorcima i Romima, a tokom vremena i prema Bošnjacima. To do današnjeg dana nije zaustavljeno, s tim što je nasilje manjeg obima, zato što je Srba i pripadnika nealbanskih etničkih zajednica jako malo ostalo na Kosovu, ili su u tim zatvorima – enklavama okruženim KFOR-om. Ali je poraslo nasilje unutar albanske etničke zajednice. To je političko nasilje, motivisano političkim razlozima. Najveći broj nestalih su Albanaci. I to se uopšte ne zaustavlja, nego se svakog dana povećava. Međunarodna zajednica nema načina – nije efikasna u tome da to zaustavi.

Nakon toga događa se nešto što je posledica stvorenog stanja na Kosovu. Nisu bili stvoreni ni sudski organi, niti je bilo dovoljno pripadnika međunarodne policije koji su mogli da preuzmu odgovornost za ličnu i imovinsku sigurnost bilo koga. Nastupio je jedan vakuum u kome je svako bio slobodan, da zavisno od svog političkog stava radi šta god hoće na Kosovu.

I onda je nastupila takođe, situacija sa granicama, koje nisu bile potpuno obezbeđene, tako da je Kosovo postalo vrlo slobodna oaza za razne kriminalne grupe. Dan danas da imamo svakodnevne upade u kuće, uzimanje novca, pretnji likvidacijom, kidnapovanja radi otkupa, znači stvaranja nečeg za šta se ne mogu kriviti Albanci, već pre svega međunarodna zajednica, zato što se više niko ne oseća sigurnim. Zapravo, ko ustane da javno nešto kaže, ne samo što može postati meta ne samo političkih protivnika, nego raznih kriminalnih grupa kojima je cilj da ostanu neidenitifikovane i neuhvaćene. Svejedno koga pljačkaju, najvažnije je da imaju ljudi koje mogu da pljačkaju i ništa drugo.

FS: Da li će začeci civilnog društva smoći snage da pobede?

Mislim da bez međunarodne zajednice i bez jačanja tog dela međunarodne zajednice i njene odgovornosti za stvaranje institucija, ali samo uz pomoć i međunarodnih sudija i tužilaca i policije, da oni uspostave red i sigurnost, da to sama albanska zajednica ne može. Za to je, čini mi se, suviše kasno. Pokazalo se pre dve-tri nedelje, kada je Demokratski savez Kosova organizovao protest protiv nasilja, da je bilo samo dvesta ljudi na tom protestu, što znači da ljudi čak vode računa da se ne pojave ni na kakvom protestu, zato što se jednostavno plaše. Svako se plaši, svako se trudi da se ne vidi uopšte, već da vodi neki svoj privatan život i pokuša da izbegne sve što bi moglo da bude opasno, da ne bi došao pod udar.

FS: Da li očekujete podizanje optužnica u Hagu za zločine koji su počinjeni na Kosovu nakon ulaska međunarodnih snaga?

U ovom trenutku istražitelji Haškog tribunala vode istragu u vezi sa navodima da je OVK odgovorna za zločine prema srpskim civilima i civilima nealbanske nacionalnosti. Ta istraga je drugačija i komplikovanija nego što je istraga kada je reč o zločinima koji su počinjeni prema albanskim civilima. Pre svega iz jednog razloga koji se ponavlja, kao i u vezi sa istragama o navodnim zločinima protiv Srba u Hrvatskoj i Bosni. Vlada Jugoslavije ne sarađuje sa Tribunalom. Haški istražitelji nemaju pristupa da dođu ovde, gde mogu neometano da razgovaraju sa svedocima. Znači, to je već jedna vrlo komplikovana situacija. Izuzimajući nas, nema mnogo, ili gotovo da nema organizacija koje su prikupljale podatke. Sve ono što je javno objavljivala vlast oko nestalih Srba objavljivano je kao razne brojke, a da bi Tribunal nešto ozbiljno počeo da radi on mora da ima ozbiljnu dokumentaciju koja će ukazati kuda i gde da idu. Tako da haški istražitelji u ovom trenutku imaju dokumentaciju koju su im dostavile razne nevladine organizacije o tome šta je počinjeno prema srpskim civilima i civilima nealbanske nacionalnosti tokom 1998. i nakon dolaska KFOR-a. Ali njima je najvažnije da sa tog papira pređu na terenski rad, a to je razgovor sa svedocima. Ono što moje iskustvo pokazuje, to ide vrlo komplikovano. Čak se događa da svedoci koji se nalaze ovde ne žele da u tome učestvuju. Ima čak i sveštenika sa Kosova koji su vrlo važni svedoci, koji su bili lišeni slobode, nalazili se u nekim zatvorima UCK, bili oslobođeni, ali do dan danas oni još uvek nisu pristali da razgovaraju sa haškim istražiteljima. A oni su strašno relevantni svedoci.

FS: Imate puno iskustva u radu sa Haškim tribunalom. Da li je taj sud politički, kako tvrde mnogi političari u svim novoformiranim državama na prostoru bivše Jugoslavije?

Ja lično mislim da je Tribunal najviše uradio da svima nama na teritoriji bivše Jugoslavije pomogne u tom nekom procesu postizanja pravde. Nema ni jednog naiconalnog suda na teritoriji bivše Jugoslavije koji je u stanju da ratnim zločinima pristupi na nezavisan i objektivan način. Svaka država stvorena na teritoriji bivše Jugoslavije još uvek je u situaciji da vrlo lako sudi počiniocima koji su iz druge etničke zajednice, ali nema suđenja za utvrđivanje odgovornosti za ratne zločine. Jednostavno, u situaciji kada nema stabilnih država u kojima ima nezavisnog sudstva ne može se očekivati da će doći do fer i pravičnog suđenja. Haški tribunal je jedini sud za sada koji može da pomogne u utvrđivanju odgovornosti. On je, doduše, udaljen i zato vrlo malo informacija o suđenjima stiže do nas. To je takođe posledica i toga što sve stvari oko zločina pokušavaju da se pokriju, da se prećute i da se jednostavno produžava to vreme u kojem obični ljudi i građani i ne znaju, i da još uvek u njima dominira stav da taj sud sudi srpskom narodu. Iako je opšte poznata činjenica da ni jedan sud ne sudi kolektivno, nego sudi pojedincima.

Međutim, ovde kod nas, kao i u Bosni i u Hrvatskoj to je sve ista stvar. Nema vrlo pažljivog informisanja javnosti o tome šta se dogodilo, zašto se nekome sudi. Ovde će da se prećuti da je general Blaškić osuđen drastično, da je dobio 40 godina zatvora, a onda će da se kaže: “Eto, to je Tribunal koji sudi samo Srbima.” Uvek će se reći da se sudi srpskom narodu. Prećutaće se general Krstić koji je konačno sebe stavio u situaciju da govori potpuno ogoljeno. On naravno ima svoje razloge. On vidi nakon toliko godina i verovatno odmah nakon Srebrenice je shvatio zašto su neka raspoređivanja komandanata išla na određeni način. Zašto se jedinice Drinskog korpusa, kojima je on komandovao, nisu nalazile baš u Srebrenici i u Potočanima, nego u Žepi. Podaci stvarno pokazuju da u Žepi nije bilo masovnih zločina u to vreme.

Sve to je nedostupno ovdašnjoj javnosti. Inače, da je dostupno, ta stvar bi bila potpuno drugačija. Ja sam nekoliko puta u životu imala prilike da budem na malim lokalnim televizijama i da o tome govorim na konkretan način. Znači, o konkretnom događaju kako se nešto dogodilo, kako je to izgledalo, šta svedoci o tome govore, koliko je bilo žrtava. Žrtve su konkretna stvar – tu se ne može govoriti o žrtvama na nekom opštem nivou. Svaka žrtva ima svoje ime i prezime. Onda ljudi reaguju kao što je prirodno očekivati. Niko ne voli zločin, niko ne želi da živi sa zločincima, niko od običnih ljudi neće da podrži zločince, zato što je prirodno da čovek bude protiv onih koji čine zločine. Zato što svaki čovek zna da onaj koji čini zločine prema Muslimanima učiniće posle prema Hrvatima, a onda će doći trenutak kada će se okrenuti i prema sopstvenoj sredini, gde će kao neprijatelj biti prepoznat neko ko podseća na Hrvata, ko brani Hrvate, ko bi jednaka prava za sve, neko ko dovoljno ne voli režim, ili ga jako ne voli.

FS: Zašto većina nezavisnih medija ne posvećuje dovoljno pažnje tom pitanju? Da li se tu radi samo o strahu od režima?

Opozicioni mediji su mogli to da urade nakon završetka NATO bombardovanja, ako je bilo opravdanja da za vreme NATO bombardovanja oni nisu imali podataka na osnovu kojih bi mogli da izveštavaju o tome i da su bili pod jednim posebnim pritiskom. Međutim, naša analiza pokazuje da čak za vreme NATO bombardovanja nisu doneta neka posebna zakonska akta koja su uvodila cenzuru. To su bila politička uputstva, ali činjenica je da su se ovde čak mediji koji važe za alternativne, profesionalne medije, držali tih političkih uputstava i da su svi izveštavali samo o NATO intervenciji. Nije bilo govora ni o čemu više i to je poražavajuća činjenica da se u celini događaja govori samo o jednoj stvari, a da se ne govori o tome šta je dovelo do te NATO intervencije. Da podsetim, niko nije u to vreme postavio pitanje zašto ta intervencija, zašto niko nije organizovao bombardovanje Francuske, zašto bombarduju baš nas.

Mi smo imali vrlo jednoobrazno, saglasno javno mnjenje da je to zločin međunarodne zajednice prema nama. Na stranu to kako je intervencija legalno sprovedena, koji su pravni razlozi, da je to prvi slučaj vojne akcije u vezi sa zaštitom ljudskih prava. To se prvi put dogodilo i prvi put se dogodilo da jedna tako ogromna intervencija nije išla preko Saveza bezbednosti. Ali nažalost, činjenica je da je do nje došlo. Mogao se tada pretpostaviti ishod, da će međunarodna zajednica prilikom sklapanja mira diktirati uslove I niko tada nije postavio pitanje, što je bilo u našem interesu, zašto ta intervencija, zašto da stradaju ljudi u Grdeličkoj klisuri, zašto da dođe do uništavanja imovine. Ta imovina ne treba Miloševiću, već nama. Niko nije postavio pitanje zašto toliko vremena se sve to dopušta kada se zna ishod. I da je neko postavio pitanje odgovornosti, da je neko mislio na posledice, ja mislim da bi bilo mnogo drugačije. Ali režim je procenio da ta intervencija njemu odgovara i da time jača svoju političku moć i to se pokazalo tačnim. Ta intervencija je najviše osnažila režim, a najviše učinila da opozicija potpuno izgubi orijentaciju koji su njeni zahtevi. Kada se završila intervencija opozicija je postavila jasan zahtev za smenu vlasti. Ali, koje je obrazloženje, koje ide i do danas? Zbog toga što ovaj režim svake godine ekonomski slabi zemlju i zato što Srbija nikada neće biti uključena u međunarodnu zajednicu ako Milošević ostane predsednik. To jeste jedan razlog, ali on ne objašnjava zašto smo mi u toj situaciji. Režim sada koristi tu situaciju i kaže da su to sve NATO plaćenici i izdajnici. Oni su praktično uspeli da potpuno opoziciju pokriju i da je stanovništvu pokažu kao nedelotvornu, zato što opozicija nije smogla snage da pava zašto smo mi u toj situaciji. Režim sada koristi tu situaciju i kaže da su to sve NATO plaćenici i izdajnici. Oni su praktično uspeli da potpuno opoziciju pokriju i da je stanovništvu pokažu kao nedelotvornu, zato što opozicija nije smogla snage da postavi pitanje ukupne odgovornosti režima. Ekonomsko propadanje i siromaštvo je posledica toga što se odavde stalno vodi jedna politika ratova. Rat i odgovornost za ratove je osnovni razlog zašto režim treba da ode. Sve ostalo su posledice. To je cena rata.

S druge strane postoji još jedna stvar. Za medije uvek je teško da se vraćaju u prošlost. Oni uvek prate neka aktuelna događanja, tako da je vest o tome da je, na primer, prošle godine u maju ubijeno na tom i tom mestu toliko i toliko ljudi, za medije zastarela. Ali, činjenica je da ni kod tih medija nije bilo da ozbiljno uđu u ono što je opozicija propustila.

Naravno da tu ima i opravdanih stvari. Postoji i Zakon o informisanju, koji je vrlo dobro postavljen da ide na ekonomsko uništavanje medija, pa je vlast mogla za svaku objavljenu informaciju o nekim zločinima na Kosovu da potegne to svoje oružje i da ih kažnjava dokle im ne zapleni svu imovinu. Tako da su mediji morali da biraju da li će ići na to da brzo prestanu sa radom, ili da rade, ali stalno vodeći računa o tome šta objavljuju.

FS: Da li ćete izaći na izbore?

Ja ću da izađem na izbore i ovo što trenutno radim, zašto putujem po Srbiji i učestvujem na mnogim tribinama, je pre svega da bih kao neka pozadina podržala mlade, da bih širila tu jednu informaciju da bez podrške mladih ni jedna promena u Srbiji nije moguća. Bez poštovanja ljudskih prava ni jedna promena u Srbiji nije moguća, ni jedna vlast ne može dobiti ukoliko svi ne shvate da su ljudska prava nešto osnovno. Mislim da je strašno važno da svako izađe na izbore i da glasa protiv ove vlasti. Ja ne mislim da je Koštunica kandidat koji zaslužuje da zbog njega lično svi glasaju za njega. Koštunica je po svojim shvatanjima otišao mnogo dalje nego što je Milošević svojom javnom rečju bilo kad šta rekao. Ali, Koštunica je ta promena. Ako izađemo i glasamo za Koštunicu, onda glasamo za promene, a onda sledi vreme u kome će se zbilja postavljati i uslovi pod kojima Koštunica može biti predsednik. Onda će građani imati to pravo da kažu: “Mi smo jednog diktatora imali. Nikada više!” I Koštunica će biti suočen s tim da nikad više niko neće imati tu moć i vlast kao što je ovde bilo decenijama. Međutim, da li će se ovi izbori završiti promenom vlasti vrlo je teško reći. Pre svega zato što je malo realnih izgleda da će vlast otići na taj način što će je neko dobiti na izborima i što je pitanje da li građani vide da je ovo trenutak kada će stvarno doći do neke promene.

Boris Milićević

FreeSerbia.com, 28. avgust 2000.