Vlast represijom skriva odgovornost

Iako je slučaj Filipović drastičan i pokazuje nameru vlasti da onemogući pisanje o odgovornosti za zločine, nismo uspeli da adekvatno reagujemo i počnemo da pričamo o onome što svi znaju, da iznosimo činjenice i podatke koji su svima dostupni.

Miroslav Filipović je jedini novinar optužen za špijunažu i širenje lažnih vesti koje se pre svega odnose na ratne zločine počinjene na Kosovu i, uopšte, na području bivše Jugoslavije. Taj slučaj izdvaja i to što se o njemu govori tako da se ne stiže do suštine, a suština je to što je Filipović prvi otvorio pitanje odgovornosti Vojske, srpskih snaga. Stoga je suđenje obavljeno bez prisustva javnosti, što je obrazloženo optužbom za špijunažu – kaže u razgovoru za Danas Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo. Ona ističe da je Filipović “iznosio istinu zbog svog moralnog odnosa prema stvarnosti”.

Filipović je iz Kraljeva, grada koji je dao mnogo rezervista za rat na Kosovu i tokom proteklih ratova na teritoriji bivše Jugoslavije. U tom gradu se ljudi poznaju i pričaju i svi znaju gde je ko bio, u kakvom raspoloženju se vratio i šta je tamo video. Filipović je reagovao na činjenice i suočio se s njima. Reagovao je na moralnoj i profesionalnoj ravni, imajući u vidu centralno pitanje, odgovorost.

Iako je taj slučaj drastičan i pokazuje nameru vlasti da onemogući pisanje o odgovornosti za zločine, nismo uspeli da adekvatno reagujemo i počnemo da pričamo o onome što svi znaju, da iznosimo činjenice i podatke koji su svima dostupni. Postoji toliko optužnica za ratne zločine, toliko suđenja koja pokazuju šta se dogodilo na Kosovu i Bosni. General Krstić je, na primer, pred Haškim tribunalom rekao sve što naša javnost odbija da prizna – da su u Srebrenici srpske snage likvidirale između pet i osam hiljada ljudi. Srebreničke žrtve su, posle slučaja Filipović, povod da o tome razmišljamo na odgovarajući način. Međutim, sve to nije proizvelo ozbiljniju reakciju kakvu bi u svakom normalnom društvu trebalo da proizvede.

Ratni zločini na Kosovu su tema kojom se Fond za humanitarno pravo ozbiljno bavio, uz ispitivanje stanja na terenu i žrtava ratnih operacija. Kada će se stvoriti uslovi da se o odgovornosti srpske strane, samim tim i pripadnika Vojske Jugoslavije, otvoreno progovori ?

Ovih deset godina pokazuju da je teško razgovarati o onome što je počinjeno u ratovima na području bivše Jugoslavije dok traje kriza političkog i moralnog integriteta. Teško je i saznati šta je tačno, da bi se na osnovu toga pokrenulo pitanje odgovornosti.

To nije samo u Srbiji, i u Hrvatskoj i u Bosni nije stvorena situacija da se o zločinima govori po njihovoj težini, pravno, a ne po etničkoj pripadnosti počinilaca ili političkim ocenama u vezi sa zločinima. Za sada je to jedino moguće pred Tribunalom. Ponavlja se godinama kako je Tribunal stvoren da sudi i presuđuje Srbima i onda se pojavi neko poput generala Krstića i izgovori ono što stavlja van snage sve što vlast govori o Haškom tribunalu.



Začarani krug

Ne verujem da ovde može uskoro da bude uslova za suđenje za ratne zločine. Čak i kada ih je bilo, govorim o dva suđenja policajcima za ratne zločine na Kosovu, nisu iskorišćena da se otvoreno progovori o onome što se dogodilo. Reč je o uspešnoj stratregiji vlasti, a tome su pripomogli i ekstremni Albanci koji su nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo započeli sistematski teror nad Srbima, Muslimanima i Romima. Tako je smanjena mogućnost da se govori o onome što se dogodilo pre i za vreme NATO intervencije. Postoji u Srbiji najmanje 200 hiljada ljudi koji znaju šta se dogodilo, ali ne i mogućnost da se to pitanje otvori.

Svedoci smo da se Albancima koji su uhapšeni ili zarobljeni tokom NATO intervencije ili ranije izriču presude koje pokrivaju vreme koje su oni proveli u zatvorima. Da li se nastavlja praksa kupoprodaje njihove slobode? Koliko je još Albanaca u srpskim zatvorima?

Prema zvaničnim podacima, u zatvorima u Srbiji nalazi se 900 Albanaca, a praksa takozvanog otkupa njihove slobode je, po našim saznanjima, prekinuta. Bilo je slučajeva da neki advokati, u uslovima nepokrenutog krivičnog postupka, pronađu način da njihovi klijenti budu na slobodi, a oni uzmu veliki novac od njihovih porodica. Praksa je prekinuta zbog toga što su mediji o tome izveštavali; brojne sudije su videle da su bile upletene u prljavu igru sa kojom nisu imali veze.

Mesečno se iz zatvora pušta između 100 i 150 Albanaca zatvorenih u Srbiji, što je dobra vest, mada ima i slučajeva koji pokazuju da suđenja nisu bila fer, kao u suđenju “Đakovičkoj grupi”, kada su se svedoci i veštaci izjasnili u korist optuženih, a predsednik Veća je rekao da su oni kolektivno odgovorni.

Vlasti Srbije, na drugoj strani, nisu ni pokušale da razjasne sudbinu oko hiljadu nestalih Srba i, uz pomoć međunarodne zajednice, započnu pregovarački proces, jer su neki od tih ljudi možda živi. To nije urađeno stoga što bi moralo da se pokrene i pitanje nestalih Albanaca u vreme NATO intervencije.Sve vreme živimo u začaranom krugu, znamo jedan deo događaja, a ne znamo drugi i upadamo u zamku režima koji ponavlja da je ceo svet protiv nas.

Kakav je tretman Srba u kosovskomitrovačkom zatvoru i postoje li ozbiljne garancije da su postupci protiv njih pravični?

Većina zatvorenih Srba i Roma je optužena za ratne zločine i genocid. Počela su suđenja koja Fond prati, a, za razliku od prakse u Srbiji, dozvoljeno nam je da posećujemo zatvorenike. Redovno posećujem zatvor u Kosovskoj Mitrovici gde se nalaze Srbi iz Orahovca optuženi za najteža krivična dela. Tamo se primenjuju međunarodni standardi i niko od zatvorenika se ne žali na tretman i uslove.

Pojavljuje se, međutim, problem da su neke istrage vođene bez prisustva međunarodnih istražitelja i istražnih sudija. U svim takvim slučajevima vode se dodatne istrage, što daje rezultate – bilo je obustavljanja postupka, a nagovešteno je da će 11 Srba zatvorenih još avgusta prošle godine biti oslobođeni. U svim suđenjima članovi veća su i međunarodne sudije što obezbeđuje visoke standarde i nepristrasnost.

Državna bezbednost, Odeljenja za privredni kriminal i Finansijska policija su detaljno kontrolisali više nevladinih organizacija, a te kontrole bile su praćene kampanjom u štampi protiv “trećeg sektora”. Kakva je, u tom svetlu, budućnost nevladinih organizacija?

To je samo deo strategije vlasti u Srbiji da zadrži političku moć. Glavna meta su aktivisti pokreta Otpor i političkih stranaka, novinari i nevladine organizacije. Nakon završetka NATO intervencije vlast je slavila navodnu pobedu nad agresorom, a opozicija isticala jasne zahteve za izbornu smenu vlasti koja poslednjih deset godina proizvodi samo ratove. Režim je stoga počeo da stvara uslove za zastrašivanje političkih protivnika, a jedan od načina je bio pritisak na medije, finansijsko kažnjavanje, zabrana rada, preuzimanje. Kada je s tim završeno, stvorena je situacija da zvanični mediji dominiraju svojim porukama. Osnovna poruka je da postoji podela na “njih” i na “nas”, na ljude koji brinu o interesima države i građana i one koji su plaćeni od strane međunarodne zajednice, “NATO plaćenici”.

Krajem maja je jasno rečeno da su Otpor, pojedine stranke i nevladine organizacije teroristi. Tim kvalifikacijama je počelo ozbiljno zastrašivanje – cilj je, zapravo, da se zastraše svi i stvore uslovi u kojima će dobijanje izbora i opstanak na vlasti biti najlakši.



Politički nalozi za policiju

Od maja do početka avgusta policija je osnovna državna institucija koja bez ikakvih razloga, ali po vrlo preciznim političkim uputstvima, sprovodi masovno zastrašivanje. Nikada ranije nismo imali svakodnevne susrete mladih i policije i situaciju da ovako veliki broj građana bude izložen postupanjem policije po političkim instrukcijama. Policija i ne skriva da je dobila uputstva da registruje svakoga ko nosi oznake Otpora i sve one koji Otpor podržavaju. Za tri meseca policija je simulirala aktivnost kao da je reč o velikom broju krivičnih dela i primenjivala niz nezakonitih postupaka, počev od toga da je privodila mlade ljude, prosek starosti privedenih je oko 27 godina. Ovakvih slučajeva je bilo oko 800, a više od sto maloletnika prošlo je proceduru kao da su izvršili krivično delo. Pozivani su na informativne razgovore zbog deobe letaka i nošenja bedževa Otpora, organizovanja performansa, lepljenja plakata.Analiza svih slučajeva pokazuje da je reč o poteri za političkim neistomišljenicima, sa ciljem da svaki sledeći potez vlasti prođe bez otpora građana koji će biti uplašeni. Masovno zastrašivanje i protivpravno ponašanje policije nije prestalo raspisivanjem izbora, čak se stiče utisak da se pritisak pojačava. Policija ne krije da neće dozvoliti lepljenje plakata, ulične akcije, performanse, tribine, stvaraće bazu podataka mladih, neosuđivanih lica koja će biti upotrebljena kada vlast odluči šta će s njima.

Kakva bi trebalo da bude uloga nevladinih organizacija tokom predizborne kampanje?

Mesecima opozicione partije ne vide šta se događa; iznenađena sam koliko dugo su opozicioni prvaci opsednuti njima samima, da ne vide čemu treba da se okrenu i šta da rade. Opozicione stranke mesecima sede u Beogradu i saopštavaju građanima da će imati sledeći susret, da su utvrdili dnevni red, da će putovati na sastanak sa predstavnicima međunarodne zajednice i razgovarati… Pritom nisu pokazali ni da su u stanju da otputuju u neko mesto u Srbiji i vide šta se tamo desava, da osete atmosferu i vide kakvo je političko angažovanje na lokalnom nivou.


Civilni sektor ispred opozicije

Fond za humanitarno pravo organizuje tribine u unutrašnjosti jer smatramo da je važno razgovarati o onome što nam se događa i što propisuju zakoni i Ustav u pogledu naših prava i zaštite. Uglavnom mladi ljudi dolaze na te razgovore, jer im je važno da saznaju kako treba da se ponašaju u susretima s policijom i da je otvaranje policijskih dosijea, uzimanje otisaka i fotografisanje, nezakonita radnja. Oni su shvatili da je vlast u toj meri zloupotrebila policiju da policajci više ne znaju šta rade. Oni pišu potvrde o oduzetim predmetima poput “zamazane kante od lepka”, u situaciji kada imamo svakodnevna nerasvetljena ubistva, krađe, toliki broj ljudi koji se šetaju nekažnjeni za ratne zločine.

Fond prati ugrožavanje ljudskih prava u više oblasti. U poslednje vreme bilo je ranije nezamislivih slučajeva rasne diskriminacije prema Romima?

Ima slučajeva koji zaista treba da plaše, a po reakcijama javnosti se vidi da oni ne nailaze na odobravanje. U nekim diskotekama, kafanama i bazenima zabranjen je ulaz Romima. Kada se utvrdi da je to tačno nastupa užasno osećanje – da li je, pored svega što nam se dogodilo – moguće da živimo u društvu u kojem se mladić na ulazu u sportski centar pita da li je Rom, a kad odgovori potvrdno kažu mu da ne može da uđe. Fond je podneo Sudu tužbu za naknadu štete zbog povrede ravnopravnosti građana i videli smo da su sudije bile zapanjene pošto takve slučajeve nikada nisu imale. Suđenje po toj tužbi je zakazano u rekordno kratkom roku.

Šta bi u uspostavljanju civilnog društva trebalo da bude prioritet za sadašnju opoziciju ukoliko osvoji vlast ?

Naš prioritet treba da bude oslobađanje od tereta vlasti odgovorne za zločine, da sledeća vlast bude smenjiva i zavisna od podrške građana. U odnosu opozicionih partija i civilnih sektora nevladine organizacije će se, pre svega, zalagati za vladavinu prava, odnosno da ona ne ostane samo deklarativne prirode. A zatim, ako smo za vladavinu prava da otvorimo pitanje odgovornosti za ratne zločine, što je uslov za uspostavljanje odnosa sa susedima. Verujem da će to vreme ubrzo doći. Civilni sektor je ovde daleko razvijeniji nego opozicija. Za realativno kratko vreme, u poslednjih deset godina, stvorili smo osnovu za razvoj civilnog društva i saradnju sa budućim vlastima koje će biti zainteresovana za ljudska prava. Svakoj vlasti koja uistinu brine o interesima građana biće u interesu da sazna šta nezavisne organizacije misle o ponašanju policije, na primer, kako bi poboljšala njeno funkcionisanje. Problem nekih političkih stranaka je što doživljavaju nevladine organizacije kao konkurenciju. To je pogrešno mišljenje i posledica sujete. Činjenica je da u nevladinim organizacijama ima puno intelektualaca velikog ugleda i moralnog integriteta, a neki lideri to doživljavaju kao opasnost. Stranke bi mogle da otpočnu saradnju sa nevladinim organizacijama, kako bi poboljšale neke svoje aktivnosti i programe.

Bojan Tončić

Danas, 12-13. avgust 2000.

Share