Promocija Kosovske knjige pamćenja 1998 u Londonu

LONDON, 15.09.2011. – Države imaju jasnu, ali u velikoj meri neizvršenu obavezu da na sveobuhvatan  i transparentan način izveštavaju o osobama koje su izgubile život u oružanom nasilju u celom svetu. Ovo je osnovna poruka nove inicijative, Povelje o priznavanju svake žrtve oružanog nasilja, koja je promovisana u četvrtak, 15. septembra 2011. godine u Britanskoj akademiji i koju je već podržalo 37 organizacija koja se bave humanitarnim radom i ljudskim pravima iz celog sveta.

Osnovne poruke Povelje su malobrojne, ali dalekosežne. U Povelji se traži da države obezbede da svaka žrtva oružanog nasilja bude:

–          Pravovremeno registrovana;

–          Precizno identifikovana;

–          Javno priznata.

Ovaj poziv državama upućuje novoformirana međunarodna mreža nevladinih organizacija koje se bave dokumentovanjem poginulih u okončanim i aktuelnim oružanim sukobima ili u područjima koja karakteriše visok stepen nasilja uzrokovanog kriminalom. Povelju su pre njenog javnog objavljivanja, podržale brojne dobrotvorne i nevladine organizacije koje smatraju da je sveobuhvatno i savesno dokumentovanje žrtava oružanog nasilja – uključujući i prisilno nestale – ključno za njihov humanitarni rad te da je u skladu sa vrednostima koje promovišu.

Ceremonijom u Britanskoj akademiji na kojoj je objavljena Povelja, koju je organizovala Oksfordska istraživačka grupa (Oxford Research Group), predsedavao je predsednik Britanske akademije ser Adam Roberts. Ceremoniji su prisustvovali predstavnici novoformirane mreže nevladinih organizacija, predstavnici drugih nevladinih organizacija, vlada i brojni simpatizeri inicijative. Nakon svečanog objavljivanja u četvrtak, Povelja će biti otvorena za potpisivanje sa ciljem da stekne što širu podršku civilnog društva, a potom izvrši pritisak na države da usvoje. S tim u vezi, važna činjenica, koja može da utiče da države usvoje Povelju, jeste da zahtev za dokumentovanjem ljudskih gubitaka je duboko ukorenjen u međunarodnom pravu, što ih u suštini čini obaveznim (posebno – ali ne i isključivo – kada su države učesnice oružanog sukoba).

Govoreći na ceremoniji u Britanskoj akademiji, Hamit Dardagan, ko-direktor programa Oksfordske istraživačke grupe –Every Casualty (Svaka žrtva), koji je učestvovao u izradi nacrta Povelje i koji je proučavao pravnu osnovu, istakao je neke delove Povelje i njene ciljeve:

’’Oružano nasilje nastavlja da odnosi ljudske žrtve širom sveta, ali i dalje preveliki broj njih umire u tami, neimenovani i nepriznati, bol i tragedija njihovog gubitka zauvek izmiču iz javnog pamćenja. Niko bolje ne razume teškoće dokumentovanjem ovih smrti od ljudi koji su se sastali u ovoj prostoriji, jer smo mi radili taj posao i trudili se da prevazićemo sve prepreke. Ovo je u suprotnosti sa praksom mnogih država koje, umesto da ulože sav napor kako bi ispunile ovu obavezu, traže svaki izgovor kako bi je izbegle, čime sebi daju puno pravo da relativizuju svu razmeru ljudskih gubitaka i da se prema tom pitanju odnose kao čisto političkom pitanju.

Veoma je važno što se Povelja javno objavljuje u Britanskoj akademiji, mestu gde se prepoznaje izuzetnost u humanističkim i društvenim naukama, jer su žrtve oružanog nasilja deo naše sadašnjosti ali i istorisjka činjenica. Ako jednostavni zahtevi ove Povelje budu ispunjeni, moći ćemo konačno da vidimo da se o ovom pitanju sve češće govori kao o pitanju istine – istine koja se odnosi na žrtve koje imaju svoje ime i identitet i istine koja je neizbežna i za nas koliko i za porodice stradalih’’.

Tokom svečanosti, predstavljeni su primeri dokumentovanja ljudskih gubitaka poput Kosovske knjige pamćenja, 1998 koju su predstavili Sandra Orlović, zamenica izvršne direktorke Fonda za humanitarno pravo (Srbija) i Bekim Blakaj, direktor Fonda za humanitarno pravo Kosovo. Knjiga predstavlja prvi tom jednog većeg projekta koji govori o sudbini svake žrtve u oružanom sukobu na Kosovu od 1998. do 2000. godine i koji otklanja dugogodišnje sporove i uzajamno nepoverenje u pogledu prave razmere ljudskih gubitaka u ovom sukobu. Govoreći na svečanosti, Sandra Orlović, zamenica izvršne direktorke FHP-a, rekla je:

’’Ostaje neshvatljivo da danas, vek nakon nastanka međunarodnog humanitarnog prava, države i dalje propuštaju da registruju mnoge od onih čije su patnje bile povod za nastanak i razvoj međunarodnog humanitarnog prava – žrtve oružanih sukoba. One ostaju neregistrovane, bezimene, a njihovi životi  zauvek zaboravljeni ali i obezvređeni, jednako kao i u trenutku počinjenog nasilja. Kosovska knjiga pamćenja,1998 je jasan i snažan odgovor ovoj sramnoj tradiciji zanemarivanja ljudskih života’’.

Bekim Blakaj, direktor FHP Kosovo je rekao:

’’Tokom istorije, milioni ljudi su ubijeni i nestali u oružanim sukobima. Njihove porodice i njihovi najmiliji će ih se zauvek sećati; ipak, za većinu ljudi oni su samo statistički podaci i brojke. Zato, naša je dužnost, kao civilnog društva, da ih registrujemo, dokumentujemo dubinu njihove patnje i učinimo ih javnim, u nadi da se greške iz prošlosti neće ponoviti u budućnosti’’.

Tokom promocije govorio je i Visam Tarif (Wissam Tarif), izvršni direktor INSAN-a, organizacije koja objavljuje rezultate detaljnih istraživanja o ljudskim gubicima tokom aktuelnih krvavih protesta u Siriji.  Sirijski režim je veoma otežao posao dokumentovanja žrtava, kako lokalnim, tako i međunarodnim posmatračima, uključujući i UN-ove. Tarif je predstavio INSAN-ove najnovije podatke o ljudskim gubicima, opisao istraživačke metode u Siriji i ukazao na dobru i lošu praksu, kao i efekat koji ova potonja ima na javno mnjenje i donosioce političkih odluka.

Govoreći na ceremoniji, Visam Tarif je rekao:

’’Žrtve oružanog nasilja nisu brojevi, oni su pravi ljudi koji su imali snove, tuge i radosti. Oni su ostavili iza sebe svoje porodice i svoje prijatelje – mnoge koji su ljuti, mnoge koji su tužni.  Priznavanje žrtava oružanog nasilja jeste prepoznavanje bolje budućnosti. Tokom naše istorije, počinili smo sve vrste nasilja. Ali ciklus nasilja ne može trajati večno. Komisije za istinu i pomirenje su otvorile grobove i ekshumirale tela u pokušaju da pronađu istinu. Ova Povelja treba da skrati agoniju neznanja, spreči odlaganje pravde i doprinese okončanju poricanja istine’’.

Ovo su dva projekta među mnoštvom drugih koja rade na javnom priznanju cene koju su platili mnogi pojedinci, pretežno civili, u mnogim slučajevima oružanog nasilja širom sveta. Povelja takođe namerava da izrazi više nego zasluženo priznanje njihovom radu, koji može postati još važniji ako ih njihove vlade i javno mnjenje budu bolje razumeli.