Predlog praktične politike: Unapređenje prava i položaja žrtava i svedoka u postupcima za ratne zločine u Srbiji

Uloga žrtava u postupcima za ratne zločine je nezamenljiva, jer su njihovi iskazi u ovim postupcima često ključni dokaz koji može da potkrepi navode optužnice. Da bi se osiguralo nesmetano i efikasno vođenje sudskog postupka, od ključne je važnosti da žrtve imaju podršku od strane institucija koje su nadležne za krivično gonjenje, te da budu informisane o sudskom postupku i o svojim pravima, kako bi njihov iskaz bio što kvalitetniji, a posledice po kasniji život što manje. Odnos nadležnih pravosudnih organa prema žrtvama umnogome utiče na njihovu odluku da učestvuju u krivičnom postupku, kao i na osećaj poverenja u pravosudni sistem. Obzirom da je za žrtve svedočenje veoma traumatično, od vitalnog je značaja da pravosudni sistem prepozna potrebe i brige žrtava, te da im pruži podršku i potrebne informacije, a u cilju umanjivanja retraumatizacije i istovremene pripreme za kvalitetno svedočenje.

Dosije: Prisilna mobilizacija izbeglica

Od izbijanja rata na području Hrvatske i BiH, a posebno u vezi sa hrvatskim vojno-policijskim operacijama „Bljesak” i „Oluja”, u Srbiju je izbeglo oko 500.000 Srba, državljana Hrvatske i BiH. Nekoliko desetina hiljada Srba iz Hrvatske izbeglo je u Srbiju tokom 1991. i 1992. godine. Oni su uglavnom menjali svoje kuće i imovinu sa Hrvatima iz Vojvodine koji su, pod pritiskom Srpske radikalne stranke i paravojnih grupa, napustili Srbiju. Najmanje 200.000 ljudi je izbeglo iz Hrvatske u periodu od maja do kraja avgusta 1995. godine, tokom i nakon operacija Hrvatske vojske i MUP-a, „Bljeska” i „Oluje”. Većina izbeglica bila je smeštena u prihvatnim centrima širom Srbije, starim hotelima, nekorišćenim javnim objektima, kod rođaka i prijatelja, a tek mali broj je imao mogućnosti da iznajmi stan.

Četvrti izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina

Fond za humanitarno pravo (FHP) prati i pruža podršku suđenjima za ratne zločine još od prvih postupaka koji su vođeni u Republici Srbiji 2002. godine. FHP je jedina organizacija koja u kontinuitetu prati i analizira suđenja za ratne zločine u Srbiji i o tome obaveštava domaću i međunarodnu javnost. FHP podnosi krivične prijave protiv osumnjičenih i ustupa dokumentaciju o počinjenim ratnim zločinima Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ). Takođe, FHP identifikuje i ohrabruje svedoke i žrtve da svedoče u predmetima ratnih zločina i time doprinesu uspostavljanju pravde za zločine iz prošlosti.

Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji

Ovo je sedmi izveštaj Fonda za humanitarno pravo (FHP) o suđenjima za ratne zločine u Srbiji. FHP je tokom 2017. i 2018. godine pratio sva suđenja za ratne zločine koja su se odvijala na teritoriji Srbije,  odnosno ukupno 20 predmeta pred odeljenjima za ratne zločine Višeg i Apelacionog suda u Beogradu, kao i jedan predmet pred sudom opšte nadležnosti. U izveštaju su za sve predmete dati kratki pregledi postupka i osnovni nalazi FHP-a u vezi sa predmetom, a koji su od značaja za javnost.

Veliki broj postupaka za ratne zločine obrađenih u ovom izveštaju traje više godina, te su za kompletan uvid u tok postupka i nalaze koji se tiču tih predmeta relevantni i prethodni godišnji izveštaji FHP-a o suđenjima. Izveštaj obuhvata i suđenje za jedno krivično delo koje nadležno tužilaštvo opšte nadležnosti nije kvalifikovalo kao ratni zločin, iako sve okolnosti tog slučaja ukazuju da se radi o ratnom zločinu.

Izveštaj ključnu pažnju poklanja radu Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) i sudova u javnim delovima sudskog postupka, a pre svega analizira optužnice i presude u svakom pojedinačnom predmetu. Rad drugih organa uključenih u procesuiranje ratnih zločina -Službe za otkrivanje ratnih zločina Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), Jedinica za zaštitu i dr, nije moguće analizirati na nivou pojedinačnih predmeta, jer o tome ne postoje javno dostupni podaci.

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je u izveštajnom periodu prvostepene presude u tri predmeta. Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda u Beogradu donelo je četiri presude po žalbama izjavljenim na presude Višeg suda u Beogradu. Pred sudom opšte nadležnosti doneta je jedna međupresuda, koju je potvrdio Apelacioni sud. U izveštajnom periodu TRZ je podiglo ukupno 14 optužnica, i to tokom 2017. godine tri optužnice protiv ukupno četiri lica, a prema podacima koje je FHP-u dostavilo TRZ 11 optužnica tokom 2018. godine protiv 15 lica.

Analizi predmeta u Izveštaju prethodi pregled opštih nalaza o suđenjima za ratne zločine tokom 2017- 2018. godine, kao i bitni društveno-politički događaji koji su od značaja za suđenja za ratne zločine.

Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji možete preuzeti ovde.

Dosije: Zločini nad Hrvatima u Vojvodini

Na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine u Republici Srbiji u periodu od 1991. do 1995. godine sprovođena je kampanja zastrašivanja i pritisaka na hrvatske civile, sa ciljem da se isele iz svojih kuća i napuste Srbiju. Kampanja, čiji se intenzitet menjao i dostizao vrhunce u drugoj polovini 1991. godine, od proleća do jeseni 1992. i u leto 1995. godine, rezultirala je proterivanjem nekoliko desetina hiljada Hrvata iz Vojvodine. Nasilje nad Hrvatima u Vojvodini uključivalo je napade na privatnu imovinu i verske objekte, pretnje, fizičke napade i ubistava.

Glavni zagovornici i inspiratori kampanje zastrašivanja i pritisaka na hrvatsko stanovništvo u Vojvodini bili su Vojislav Šešelj i njegova Srpska radikalna stranka (SRS). Iseljavanje hrvatskih porodica vršeno je pod pritiskom različitih grupa bliskih SRS, sastavljenih od lokalnog stanovništva i militantnog dela srpskih izbeglica iz Hrvatske, kao i pripadnika dobrovoljačkih jedinica iz Srbije koje su učestvovale u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Kampanja zastrašivanja odvijala se uz znanje i prećutno odobravanje političkih struktura Republike Srbije. Dokazi predstavljeni u ovom Dosijeu pokazuju da su u pojedinim aktima nasilja nad Hrvatima učestvovali i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Republike Srbije. Osim toga, u prisilnom iseljavanju vojvođanskih Hrvata značajnu ulogu je imao i Resor Državne bezbednosti (RDB) MUP-a Republike Srbije.

U periodu između dva popisa stanovništa, 1991. i 2002. godine, na teritoriji Vojvodine primetno je smanjenje broja Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva. Do smanjenja broja Hrvata došlo je u 39 od 45 opština u Vojvodini, a na teritoriji cele Vojvodine broj Hrvata smanjio se za 18.262, to jest za 24,41%.

U ovom Dosijeu predstavljeni su dokazi o događajima u vojvođanskim opštinama (Ruma, Šid, Stara Pazova, Inđija, Petrovaradin i Apatin) u kojima su pritisci na Hrvate da se isele bili najsnažniji i u kojima je etnička slika najviše izmenjena. Dosije se zasniva na izjavama svedoka i porodica žrtava datih Fondu za humanitarno pravo, dokumentima RDB-a Srbije, presudama sudova u Srbiji, dokumentima koji su kao dokaz izvedeni pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju i medijskim prilozima.

Dosije: Zločini nad Hrvatima u Vojvodini dostupan je za preuzimanje ovde.

Analiza i preporuke za unapređenje regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina

Prekogranični karakter oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji danas ima za posledicu da se žrtve, svedoci, počinioci i dokazi uglavnom ne nalaze unutar teritorije samo jedne države i nadležnosti samo jednog nacionalnog pravosuđa. Uz to, imajući u vidu da pravni sistemi gotovo svih zemalja naslednica bivše Jugoslavije zabranjuju ekstradiciju svojih državljana drugim državama, procesuiranje ratnih zločina počinjenih na prostoru bivše Jugoslavije nezamislivo je bez efikasne saradnje nadležnih institucija u regionu. Upravo zbog značaja u borbi protiv nekažnjivosti za ratne zločine, regionalna saradnja predstavlja i jednu od ključnih obaveza Srbije preuzetih u okviru pregovora o pristupanju Evropskoj uniji.

Ipak, regionalna saradnja između pravosudnih institucija nije razvijena u svom punom kapacitetu, a poslednjih godina je uočljiv trend stagnacije u saradnji. Ključni problemi koji otežavaju regionalnu saradnju uključuju pitanje univerzalne nadležnosti, suđenja u odsustvu, nepostojanje saradnje Tužilaštva za ratne zločine sa institucijama na Kosovu, ali i nedostatak poverenja između pravosudnih organa država regiona.

Ovaj rad analizira postojeći normativni okvir i mehanizme saradnje, kao i izazove koji su se javljali u regionalnoj saradnji, sa ciljem da ponudi preporuke za njeno unapređenje.

Analizu i preporuke za unapređenje regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina možete preuzeti ovde.

Treći izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina

Fond za humanitarno pravo (FHP) prati i analizira suđenja za ratne zločine u Srbiji još od prvih postupaka koji su vođeni u Republici Srbiji 2002. godine. FHP je jedina organizacija koja to radi kontinuirano, i o tome obaveštava domaću i međunarodnu javnost. U predmetima ratnih zločina preko punomoćnika zastupa žrtve (oštećene), Tužilaštvu za ratne zločine podnosi krivične prijave protiv osumnjičenih i ustupa dokumentaciju o počinjenim ratnim zločinima. Takođe, FHP identifikuje i ohrabruje svedoke i žrtve da svedoče u predmetima ratnih zločina i time doprinesu uspostavljanju pravde za zločine iz prošlosti.

Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina (u daljem tekstu: Nacionalna strategija) je usvojena u februaru 2016. godine. FHP je jedina nevladina organizacija koja izveštava o implementaciji Nacionalne strategije, sa ciljem da pomogne u proceni kvaliteta i kvantiteta ispunjavanja predviđenih mera i aktivnosti.

Drugi izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina

Fond za humanitarno pravo (FHP) prati i analizira suđenja za ratne zločine u Srbiji još od prvih postupaka koji su vođeni u Republici Srbiji 2002. godine. FHP je jedina organizacija koja to radi kontinuirano, i o tome obaveštava domaću i međunarodnu javnost. U predmetima ratnih zločina preko punomoćnika zastupa žrtve (oštećene), Tužilaštvu za ratne zločine podnosi krivične prijave protiv osumnjičenih i ustupa dokumentaciju o počinjenim ratnim zločinima. Takođe, FHP identifikuje i ohrabruje svedoke i žrtve da svedoče u predmetima ratnih zločina i time doprinesu uspostavljanju pravde za zločine iz prošlosti.

FHP izveštava o implementaciji Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina (Nacionalna strategija), sa ciljem da tokom perioda važenja Nacionalne strategije ponudi nezavisne istraživačke nalaze i zaključke o njenoj implementaciji. Ovo je drugi takav izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije koji FHP objavljuje. Za kompletan uvid u dosadašnje sprovođenje Nacionalne strategije je relevantan i Prvi izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina, koji je FHP predstavio u decembru 2017. godine.

Nalazi FHP-ovog istraživanja u drugom izveštaju pokazuju da za dve godine od usvajanja Nacionalne strategije nije došlo do napretka u oblasti procesuiranja ratnih zločina. Implementacija Nacionalne Strategije drastično kasni; od 12 optužnica koje su podignute od usvajanja Strategije, 11 nije rezultat inicijalnog rada TRZ-a, već su ustupljene iz BiH. Suđenja za ratne zločine i dalje traju nerazumno dugo, nije zabeležen napredak u oblasti procesnih prava žrtava, broj nestalih lica se ne smanjuje očekivanom dinamikom, a relevantne međunarodne, vladine i nevladine organizacije u svojim izveštajima pretežno negativno ocenjuju napredak u procesuiranju ratnih zločina u Srbiji.

Drugi izveštaj o sprovođenju Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina je dostupan ovde.

Predlog praktične politike o potrazi za licima nestalim tokom oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije

Ratovi vođeni tokom 1990-ih godina u bivšoj Jugoslaviji ostavili su teške i dugoročne posledice, sa kojima će se države naslednice bivše Jugoslavije suočavati i tokom narednih godina. Pred ovim državama još uvek stoji izazov suočavanja sa sistemskim kršenjem ljudskih prava, odnosno izazov izgradnje demokratskih institucija koje će uspostaviti odgovoran odnos prema nasilnoj prošlosti. Takav odnos je nezamisliv bez utvrđivanja istine o sudbini lica koja se i dalje vode kao nestala usled posledica oružanog sukoba.

Države regiona još uvek duguju porodicama 10.315 nestalih osoba potpunu i nepristrasnu istragu o okolnostima pod kojima su njihovi najmiliji stradali ili nestali, a takođe propuštaju da odgovorne kazne u skladu sa težinom počinjenog zločina. U Srbiji, zakonodavni okvir ne prepoznaje porodice lica koja se još uvek smatraju nestalima kao civilne žrtve rata, jer je sistem reparacija manjkav i diskriminatoran.

Proces potrage za nestalima je težak i uslovljen političkim prilikama u državama regiona. Iako je potreba za saznavanjem istine o sudbini lica koja su nestala tokom oružanih sukoba izražena pre svega među članovima njihovih porodica, a potom se sporadično javlja i na agendi sastanaka državnika regiona, u stvarnosti postoje realne prepreke koje ometaju potragu za nestalima. Te prepreke gradiraju od nedovoljnih kapaciteta državnih organa uključenih u potragu za nestalima, nedovoljnih finansijskih sredstava, pa sve do nedostatka političke volje da se regionalna saradnja unapredi i odlučnosti da se potraga za nestalim licima učini efikasnijom.

Predlog praktične politike o potrazi za licima nestalim tokom oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije sadrži pregled dosadašnjih rezultata i izazova koji se javljaju u procesu potrage za licima nestalim tokom oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije tokom 1990-ih godina i predlaže preporuke za unapređenje efikasnosti u ovoj oblasti.

Predlog praktične politike možete preuzeti ovde.

Zaobilaženje pravde: Zastarelost kao mehanizam uskraćivanja prava žrtvama rata na naknadu štete

U poslednjoj deceniji dvadesetog veka Republika Srbija je bila učesnica svih ratnih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije. Osim velikog broja ubijenih, nestalih i izbeglica, kao posledica ratnih dejstava, nastala je i ogromna materijalna i nematerijalna šteta.

Obaveza Republike Srbije da žrtvama kršenja ljudskih prava obezbedi pravično obeštećenje proizlazi ne samo iz materijalnopravnih odredaba Ustava i domaćih zakona, već i međunarodnih konvencija koje je ratifikovala.

Međutim, uprkos jasnim odredbama i međunarodnog i domaćeg prava, kao i sudskoj praksi međunarodnih tela, žrtve u postupcima pred domaćim sudovima gotovo uopšte nisu u mogućnosti da realizuju svoje pravo na reparaciju. Prepreke sa kojima se suočavaju su različite, počev od nametanja nesrazmernog tereta dokazivanja oštećenima, preko višegodišnjeg trajanja sudskih postupaka, do nepoverenja u navode žrtava ili dokaze koje predlažu. Jedna od većih prepreka koje se stavljaju pred žrtve jesu i odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete, odnosno način na koji ih tumače i primenjuju sudije u Srbiji.

Izveštaj „Zaobilaženje pravde: Zastarelost kao mehanizam uskraćivanja prava žrtvama rata na naknadu štete“ ukazuje na uočljivu nameru domaćeg pravosuđa da se zakonske norme o zastarelosti naknade štete tumače tako da se žrtvama teškog kršenja ljudskih prava u prošlosti uskrati pravo na obeštećenje, uz obrazloženje da je protekao zakonski rok u kojem su oni svoje pravo mogli zaštititi. Ovakva proizvoljna i arbitrarna primena odredaba zakona koje regulišu zastarelost naknade štete na štetu žrtava može se podvesti pod grubu povredu prava na pravično suđenje koje garantuju domaći i međunarodni propisi.