Inicijativa FHP-a za ocenu ustavnosti Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći

Fond za humanitarno pravo (FHP) je 25. decembra 2018. godine Ustavnom sudu Srbije podneo inicijativu za ocenu ustavnosti i usaglašenosti Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći (ZBPP) sa Ustavom Republike Srbije, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima. FHP smatra da zakonska rešenja predviđena ZBPP s jedne strane uskraćuju ravnopravan pristup pravdi građanima, jer isključuju širok krug lica koja mogu da budu korisnici besplatne pravne pomoći, dok sa druge strane sužavaju krug pružalaca besplatne pravne pomoći, čime veliki broj građana Srbije ostavljaju bez adekvatne pravne zaštite.

Narodna skupština je krajem novembra 2018. godine usvojila ZBPP, dok je njegova primena odložena do 1. oktobra 2019. godine. Rasprava o različitim predlozima ovog zakona trajala je više od decenije, a jedna od najvećih prepreka za njegovo usvajanje bila je nesaglasnost između advokatskih komora u Srbiji i udruženja građana oko pitanja ko može pružati besplatnu pravnu pomoć. Iz tog razloga FHP smatra da je jedan od najspornijih rešenja ZBPP član 9, u kojem je predviđeno da besplatnu pravnu pomoć mogu da pružaju samo advokatura, jedinice lokalne samouprave i udruženja koja pružaju besplatnu pravnu pomoć u oblastima zaštite od diskriminacije i azila. Udruženja koja se bave pitanjima koja ne uključuju zaštitu od diskriminacije i azila ne mogu da pružaju besplatnu pravnu pomoć, već isključivo besplatnu pravnu podršku, koja se ogleda u administrativnim poslovima kao što je npr. popunjavanje formulara.

Nacrt zakona o boračko-invalidskoj zaštiti zadržava diskriminatorna rešenja u odnosu na civilne žrtve rata

Fond za humanitarno pravo (FHP) je u petak 21. decembra 2018. godine dostavio Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (Ministarstvo) komentare na Nacrt zakona o boračko-invalidskoj zaštiti (Nacrt zakona). FHP ističe da, pored toga što je Ministarstvo sprovelo netransparentan konsultativni proces koji je prethodio izradi Nacrta zakona, tekst Nacrta zakona – umesto da unapredi položaj civilnih žrtava rata – zadržava diskriminatorne odredbe postojećeg zakonskog rešenja, ostavljajući ih u nepovoljnijem položaju u odnosu na vojne žrtve rata.

Ministarstvo je početkom avgusta 2018. godine formiralo radnu grupu za izradu Nacrta zakona u cilju sveobuhvatnijeg regulisanja prava boraca. U radnu grupu su kao članovi pozvana samo udruženja vojnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije, dok su udruženja civilnih žrtava, okupljena oko Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije, kao i zainteresovana stručna javnost, bili isključeni iz konsultativnog procesa. Takođe, osim vesti da je formirana radna grupa, Ministarstvo na svojoj web prezentaciji nije objavilo ni jednu od dve verzije Nacrta zakona. Do Nacrta zakona od 9. decembra 2018. godine FHP je došao na osnovu web prezentacije Udruženja ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije. FHP smatra da je praksom neobjavljivanja Nacrta zakona na zvaničnoj web prezentaciji Ministarstva, kao i neuključivanjem udruženja civilnih invalida i civilnih žrtava rata u konsultativni proces, Ministarstvo onemogućilo zainteresovane strane da daju svoj doprinos izradi Nacrta zakona.

Povodom osuđujuće presude Višeg suda u Beogradu u predmetu protiv Ranke Tomić

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je 26. novembra 2018. godine presudu kojom je Ranku Tomić – starešinu jedinice „Fronta žena Petrovac”, koja se nalazila pod komandom Petrovačke brigade Vojske Republike Srpske (VRS) – oglasilo krivom što je, zajedno sa drugim pripadnicama jedinice kojom je komandovala, sredinom jula 1992. godine u mestu Radić (Bosanska Krupa) mučila i nečovečno postupala prema ratnoj zarobljenici Karmeni Kamenčić, i osudilo je na kaznu zatvora u trajanju od pet godina. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je sud doneo ispravnu odluku kojom je osudio Ranku Tomić, ali ističe da je izrečena kazna preblaga, s obzirom na način na koji je Karmena Kamenčić mučena a nakon toga i ubijena.

Posle tri i po godine Apelacioni sud u Beogradu potvrdio optužnicu za zločin počinjen u Štrpcima

Apelacioni sud u Beogradu je nakon tri i po godine potvrdio optužnicu Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) protiv petorice pripadnika Višegradske brigade Vojske Republike Srpske (VRS) za zločin koji je počinjen u mestu Štrpci, kada je iz voza koji je saobraćao na liniji Beograd-Bar oteto, a kasnije i ubijeno 20 civila nesrpske nacionalnosti. Fond za humanitarno pravo (FHP) zahteva od institucija Srbije da ozbiljno i odgovorno pristupe procesuiranju ovog zločina i da, vodeći efikasan postupak, bez daljih odugovlačenja, povrate poverenje žrtava i javnosti u rad institucija nadležnih za krivično gonjenje ratnih zločina.

Sjeverin, 26 godina posle: traganje za istinom, pravdom i priznanjem se nastavlja

Danas se navršava 26 godina od otmice i ubistva 17 građana Srbije bošnjačke nacionalnosti iz mesta Sjeverin kod Priboja, koje su izveli pripadnici snaga Vojske Republike Srpske (VRS) tokom sukoba u Bosni i Hercegovini (BiH). Fond za humanitarno pravo (FHP), Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda (Sandžački odbor) i Žene u crnom (ŽUC) podsećaju da dugogodišnja potraga porodica za posmrtnim ostacima žrtava još uvek nije okončana i da je neprihvatljivo da institucije Srbije i nakon 26 godina uporno odbijaju da porodicama žrtava pruže pravično obeštećenje, podršku i priznanje.

Pripadnici paravojne jedinice „Osvetnici”, koja je delovala u okviru VRS, presreli su 22. oktobra 1992. godine, kod mosta na Limu u mestu Mioče (BiH), autobus užičkog preduzeća „Raketa”, koji je saobraćao na redovnoj liniji Priboj–Rudo–Priboj. Nakon legitimisanja svih putnika, iz autobusa su izveli 16 građana bošnjačke nacionalnosti: Mehmeda Šeba, Zafera Hadžića, Meda Hodžića, Medredina Hodžića, Ramiza Begovića, Derviša Softića, Mithada Softića, Muja Alihodžića, Aliju Mandala, Seada Pecikozu, Mustafu Bajramovića, Hajrudina Sajtarevića, Esada Džihića, Idriza Gibovića, Ramahudina Ćatovića i Mevlidu Koldžić, te ih vojnim kamionom odvezli u pravcu Višegrada, gde su ih brutalno pretukli i potom ubili na obali Drine. Veče uoči ovog događaja, ispred porodične kuće u Sjeverinu otet je Sabahudin Ćatović, od kada mu se gubi svaki trag.

Povodom obeležavanja 27. godišnjice zločina u Lovasu

Dana 18. oktobra 2018. godine navršava se dvadeset i sedma godina od zločina koji je počinjen u selu Lovas (Hrvatska), kada je tokom oktobra i novembra 1991. godine ubijeno oko 70 meštana Lovasa, uglavnom hrvatske nacionalnosti. Za ovaj zločin se pred domaćim sudom već više od 10 godina vodi krivični postupak, koji do danas nije pravosnažno okončan. Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da je nerazumno dugo trajanje ovog postupka kod porodica žrtava stvorilo nepoverenje u institucije Srbije da će im one ikada omogućiti ostvarivanje pravde za patnje koje su preživele.

Naređenjem komandanta Druge proleterske gardijske motorizovane brigade Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) Dušana Lončara, JNA je 10. oktobra 1991. godine započela artiljerijski napad na Lovas. U narednih mesec dana, sve do sredine novembra 1991. godine, pripadnici srpskih snaga – uključujući pripadnike civilnih vlasti, teritorijalne odbrane (TO), milicije Tovarnika i dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni” – na različitim mestima u selu ubili su oko 70 meštana Lovasa, dok su većinu kuća opljačkali i zapalili. Najmasovni zločin je počinjen 18. oktobra 1991. godine, kada su pripadnici TO i jedinice „Dušan Silni”, koristeći ih kao živi štit, naterali 51 meštanina Lovasa da očiste lokalno polje od mina koje je JNA prethodno postavila. Od eksplozije mina stradalo je oko 20 meštana, dok je većina bila ranjena.

Krivična prijava za ubistvo članova porodice Matijević u aprilu 1992. godine

Fond za humanitarno pravo (FHP) podneo je 16. oktobra 2018. godine Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) Republike Srbije krivičnu prijavu protiv nekoliko NN lica, zbog ubistva tri člana porodice Matijević u aprilu 1992. godine u Kukujevcima (opština Šid, Srbija).

U kasnim večernjim satima 20. aprila 1992. godine nekoliko NN osoba je ušlo u dvorište hrvatske porodice Matijević u Kukujevcima. Iz kuće su izveli Anu, Joza i njihovog maloletnog sina Franju Matijevića i odvezli ih u nepoznatom pravcu. Nekoliko godina kasnije, njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani sa groblja u Mohovu (opština Ilok, Hrvatska). Do danas, za ovaj zločin pred sudovima u Srbiji niko nije odgovarao.

Povodom penzionisanja načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića

Nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u petak 14. septembra 2018. godine prihvatio zahtev za penzionisanje dosadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića, Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je Diković morao biti smenjen nakon što je FHP izneo ozbiljne tvrdnje da je u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije (37. mtbr VJ), kojom je tokom sukoba na Kosovu komandovao Diković, ubijeno oko 1.400 albanskih civila, a njih više hiljada proterano. Samo dva dana nakon što je FHP objavio Dosije „Ljubiša Diković“, Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) je obavestilo javnost da je istražilo navode FHP-a i da ne postoji osnov za Dikovićevu krivičnu odgovornost. Kako nije realno da se navodi iz Dosijea mogu istražiti za samo dva dana, FHP zahteva od TRZ-a da pristupi sveobuhvatnoj istrazi svih navoda o Dikovićevoj odgovornosti za ove zločine.

FHP je opisao delovanje 37. mtbr VJ u dva dosijea – Dosije „Ljubiša Diković“ i Dosije „Rudnica“, u kojima su izneti dokazi o ubistvima, silovanju, pljački i proterivanju albanskih civila na 10 različitih lokacija (Staro Čikatovo, Ćirez, Baks, Izbica, Šavarine, Vrbovac, Donja Sudimlja, Rezala, Donji Zabelj, Gladno Selo), koji su počinjeni tokom sukoba na Kosovu. Do danas, TRZ nije podiglo optužnicu ni za jedan od ovih zločina, a FHP nema podatke ni da li je TRZ pokrenulo istrage za ove zločine.

Dodeljivanje ordena Karađorđeve zvezde prvog stepena i tvrdnje predsednika Srbije da se radi o časnom i požrtvovanom oficiru, kao i da je on uvek bio na Dikovićevoj strani kada su ga „lažno optuživali i hteli da [mu] stave žig srama na čelo“, predstavlja nipodaštavanje patnji i uvredu za sve žrtve sukoba na Kosovu, kao i nameru da se umanje razmere počinjenih zločina koje su utvrđene u dve presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (Kosovska četvorka i Vlastimir Đorđević).

FHP ističe da je obaveza TRZ-a da istraži sve navode o potencijalnim počiniocima ratnih zločina i da Ljubiša Diković, kao bivši komandant jedinice koja je učestvovala u sukobu na Kosovu, ni na koji način ne sme biti izuzet od te obaveze TRZ-a.

Povodom presude za naknadu štete sestrama Bogujevci

Viši sud u Beogradu doneo je 7. juna 2018. godine presudu, kojom je obavezao Republiku Srbiju (RS) da isplati naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 3.050.000,00 dinara sestrama Sarandi, Jehoni i Lirie Bogujevci (sestre Bogujevci), teško ranjenim u zločinu koji su pripadnici jedinice „Škorpioni” počinili u Podujevu 28. marta 1999. godine. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je ovaj sudski postupak trajao nedopustivo dugo, kao i da je dosuđeni iznos naknade štete neadekvatan u odnosu na teške povrede koje su sestre Bogujevci pretrpele u ovom zločinu. Uz podršku FHP, sestre Bogujevci su 28. avgusta ove godine, u zakonskom roku od 15 dana nakon što su dobile presudu, uložile žalbu Apelacionom sudu u Beogradu.

Pripadnici jedinice „Škorpioni” su 28. marta 1999. godine u dvorištu porodice Gashi u Podujevu streljali 14 albanskih civila – sedmoro dece uzrasta od dve do 15 godina i sedam žena. Streljanje je, iako teško ranjeno, preživelo petoro dece iz porodice Bogujevci – Saranda, Lirie, Jehona, Genc i Fatos. Za ovaj zločin su pred domaćim sudom na višegodišnje kazne zatvora osuđena petorica pripadnika jedinice „Škorpioni”. Jedinica „Škorpioni” se nalazila u sastavu Specijalne antiterorističke jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), te je, na osnovu Zakona o obligacionim odnosima, Republika Srbija odgovorna za štetu koju su njeni državni organi (u ovom slučaju MUP) prouzrokovali u svom radu.

Koalicija za REKOM: proveriti tačnost informacije o masovnoj grobnici u selu Medevce, u opštini Medveđa

Povodom Međunarodnog dana nestalih, Koalicija za REKOM poziva nadležne organe Republike Srbije da utvrde tačnost informacije o postojanju masovne grobnice u selu Medevce, na 30 metara od puta Lekovac – Priština, na 1,5 km od graničnog prelaza Mutivode, u kopnenoj zoni bezbednosti prema Kosovu, na oko 300m udaljenosti od jedinica KFOR-a.

Prema primljenim informacijama, sa porukom da je reč „o doprinosu rešavanja sudbine nestalih“, na toj lokaciji,  u toku izgradnje objekta za potrebe policije, u septembru 2001. godine, vojnim rovokopačem su  iskopana i polomljena četiri tela koja su bila zakopana na neobeleženom mestu pored puta Leskovac – Priština. Na jednoj polomljenoj nozi je bila ostala bela patika marke „nike“, a nađene su dečije crvene čizmice, farmerke, gumene rukavice i komad meke tkanine. Civilna policija koja je bila smeštena u kontejnerima u pravcu jedne stare kuće u blizini puta je prekinula dalje iskopavanje. Jedan policajac je rovokopačem zatrpao delove tela i nađene stvari i poravnao zemlju. U roku od 40 minuta, crnim „mercedesom“, na lokaciju masovne grobnic stigao je general Vladimir Lazarević i sa njim Stojan Konjikovac, načelnik Štaba 549.mtbr, a za njima dva džipa sa vojnicima u crnim uniformama i „martinkama“.

General Lazarević, osuđen pred MKTJ za zločine protiv čovečnosti,  penzionisani general Konjikovac, kao i bivši načelnik bezbednosti 549 mtbr. Miljan Veličković raspolažu podacima o mestu sa Kosovu, odakle su tela prebačena u Srbiju, i šta se dalje događalo sa telima, da li su premeštena na drugo mesto ili uništena.

Kolicija za REKOM poziva pojedince koje raspolažu podacima i infromacijama o masovnim grobnicama i uništavanju posmrtnih ostataka ratnih žrtava, da se jave i pomognu da se razjasni sudbina još 10,281 osobe, nestale u vezi sa ratovima devedestih na području nekadašnje SFRJ.